Poslednji lajk

             Nisam od onih koji skrivaju da im je život promenio Amerikanac jevrejskog porekla.Da nije bilo Marka Zakerberga ,tog bledunjavog genijalca i bivšeg studenta sa Harvarda, moja noga možda nikad ne bi zakoračila ni na sopotsko groblje.Zakerberg me je upoznao sa nedavno preminulim Goranom Aćimom Slavkovićem i naučio da su moguća prijateljstva koja ne kreiraju pogledi,boja glasa ili stisak ruke vec tastaturski senzibilitet.Da postoje bolni fejsbukački oproštaji shvatio sam onog trenutka kad me je sestra pozvala telefonom i rekla:
-Da li si čuo da je umro Aćim?
-Koji Aćim?
             Upitao sam zbunjeno kao da poznajem najmanje deset osoba sa istim imenom ili nadikmom.a ne jednog jedinog koji se nalazi medju mojim facebook prijateljima.Doduše ime Aćim za mene je odavno predstavljalo asocijaciju na Ćosićeve "Korene" i knjiškog  junaka Aćima Katića iz Prerova,seljačkog sina.domaćina i radikalskog prvaka na čiju je grbaču pisac natovario deo tereta svesrpskih političkih raskola. -Ma,bre Aćim Slavković.Sad mi je rekao komšija Janić koji je policajac u Sopotu.Sigurna sam da se čovek ne šali ali pokušaj da proveriš.-U sestrinom glasu osetio sam prisustvo nepoverenja u vest koju je dobila jer sam joj prethodne večeri pročitao jednu od prepiski sa Slavkovićem koja je bila puna humora i odnosila se na Šešeljev povratak u Srbiju. Dok sam na mobilnom telefonu otkucavao slovo A kroz glavu mi je proletelo-Kako ćeš čoveku reći da si ga pozvao ne bi li se uverio da nije je umro?Stani...Reci mu da ga zoveš jer si se setio koji bi to fudbalski menadžer mogao da kupi Luku Jovića iako klinac ima važeći ugovor sa Zvezdom.Pronašao sam brzo lažni povod za telefonski poziv jer mi je prošle nedelje u fejsbukačkom kuckanju napisao da je sedeo u društvu jednog bivšeg Zvezdinog čelnika koji mu je rekao da je prodaja mladog fudbalera gotova stvar.Izraelac Pini Zahavi,tako se zove –izgovorio sam glasno kao da se nekome obraćam.Zahavi,Zahavi...ponovio sam nekoliko puta nakon upućenog poziva u iščekivanju Aćimovog glasa..Umesto da mi misli budu usmerene u proveru tačnosti dobijene informacije, u meni je proradila davno usadjena zvezdaška zanešenost koja me je pripremala za razgovor o klubu slavne prošlosti, tragikomične sadasnjosti i neizvesne budućnosti.
-Daa...Umesto Aćimovog dočekao me je nepoznat žensk glas.Imao sam utisak da je ono drugo izgovoreno slovo A najedanput progutala nekakva tišina koju sam uporedo razbio sa novonastalom zbunjenošu na taj način što sam se predstavio a onda upitao:
-Da li mogu da čujem Aćima? Glasom koji kao da se u slušalici odjednom oteo iz kandži nevidljive sile nedozvolivši da odgovor proguta jecaj, saopčtena mi je bolna istina :
-Aćim je preminuo.
           Istog trenutka sam ostao nem dok mi se pred očima stvorila Aćimova slika na fejsbuk profilu a zatim i kompjuterski monitor u čijem se donjem desnom uglu moj prijatelj osmehivao.Bio je to onaj vertikalan niz rezervisan za prijatelje na ćaskanju i gde je pored prezimena zelenom bojom stajalo ispisano MREŽA.Iako sam osetio da mi ponestaje vazduha uspeo sam brzo da zgrabim onaj ašov koji skriveno svi nosimo u dubini sebe a upotrebljavamo ga isključivo onda kad sudbina zatraži da ga zabodemo ispod dijafragme.Taj ašov prvi put sam upotrebio pre četiri godine kad su mi javili za očevu smrt a sad sam ga ponovo zgrabio ne bi li iskopao one najteže reči čiji teret razgovor pretvara u šapat i saosećanje.Iz samog sebe kao iz rova jedva sam izbacio na površinu ono što u takvim trenucima sledi:
 -Primite moje saučešće.A,Vi ste?
-Supruga.Nije bilo spasa.Srce.Sahrana je sutra u trinaest časova na sopotskom groblju..
          To SUTRA koje je izgovorila Aćimova supruga pretvorilo se u moje sinoć,juče.preključe...sve one dane i noći koje smo provodili na društvenoj mreži.U glavi sam prelistavao stranice sa naše zajedničke fejsbuk grupe ZA BOLJI MLADENOVAC i pokušavao sam da se prisetim brojnih postova zbog kojih su lokani politički mešetari u nama videli budale.Setio sam se da sam od njega zahtev za prijateljstvo dobio posle teksta u kojem sam pisao o mladenovačkoj privatizacionoj družini koja je opustošila Rado televiziju Mladenovac i da smo za vrlo kratko vreme kroz prepiske došli do zajedničkog zaključka kako mladenovački novokomponovani domaćini na skupovima ne gledaju u svoje lakovane gilje zato što uživaju u njihovom sjaju već zato što nemaju muda da pogled usmere prema svojim sugradjanima koje su slagali ili pokrali. U jednoj od poslednjih poruka napisao mi je:Ne verujem da si prešao na stranu naprednjaka pa sada zbog toga napadaš demokrate i Čokića?
          Do kasno u noć fejsbukačenjem sam pokušavao da mu objasnim kako nemam nameru da se inatim lokalnim moćnicima i da se ne radi  ni o mržnji ni o ljubomori ali isto tako da moje davanje glasa na parlamentarnim izborima nije znacilo potpisivanje trajne ljubavi i odanosti mladenovačkom predsedniku opštine po svaku cenu.Znao sam da ga je pogodilo to što je kao bivši policajac doživeo da ga po prijavi narodnog poslanika Srpske napedne stranke Milorada Cvetanovića saslušavaju nekadašnje kolega. Odgovorio sam mu da su političke stranke javna tekovina i da one nikada neće biti privatno vlasništvo ali da će u njima i kroz njih uvek profitirati neki Čokić ili Cvetanović a da će se u njih ako treba i kroz mišiju rupu uvući neki Sekulić.
          Kad je osvanulo ono SUTRA koje je izgovorila Aćimova supruga, do kapele soptskog groblja stigao sam natovaren fejsbukačkim noćima i sa svežim uspomenama jer su u instaliranom fejsbuku na mobilnom telefonu stajale Aćimove poruke i dojučerašnji lajkovi.U probudjenim čulima detalji kao da su se takmičili da zauzmu posebno mesto u mislima i osećajima pa su se nizali uplakani članovi Aćimove porodice,zaledjeni pogledi nepoznatih ljudi,upaljene sveće,uramljena slika sa Aćimovim likom,barjaci,glas sveštenika ,krstača,miris tamjana,sitna kiša ,pogrebna kolica, tupi odjek spuštenog sanduka u dubin zemlje...                   
-E,Zakerbergu jebo si mi kevu.Nisam ni slutio da će mi tvoja društvena mreža pokazati i tamnu stranu svog postojanja .-rekao sam tiho u sebi a onda bacio grumen žute zemlje koji se odbio od sanduka na kojem je stajala zalepljena umrlica sa koje se moj prijatelj osmehivao isto onako kao kad je na ćaskanju. Bilo je to moje poslednje lajkovanje Aćimu!

Dragan Gula Nikolić

KOMAD BUDALA

Znajući da u Mladenovcu još niko nije odgovarao zato što je pokrao varoš odlučio sam da u sebe unesem osećaj ponosnog lopova.Rekoh, ako niko nije najebao zato što se omrsio o opštinsku kasu onda neću ni ja ako ukradem uvod iz knjige u kojoj se autor takođe poslužio” lopovlukom” jer mi je krao deo po deo prošlosti. Znalački mi je da upotrebim lopovski žargon šanirao kako detinjstvo tako i mladost a nije imao previše milosti ni prema mojim suzama koje je takođe prisvojio. Knjigu “Fajront u Sarajevu” Nele Karajlić je započeo je rečima-”U Mladenovcu su sva čuda moguća. Te žena sa kravljim repom, te čovek magnet, te jagnje sa šest nogu, te dete koje savija čelik pogledom, te ovo ,te ono, te likovi i legende u koje može povjerovati samo dobar komad budale…”Pažnju nisam previše usmeravao na koecidenciju ili sudbinu odnosno karmu da bih tragao zašto ga je infarct roknuo bas u Mijinoj ćevapdžinici ali kad je reč o onome “da može povjerovati dobar komad budala” e,tu sam se baš zakucao.U monologu sa samim sobom jer su mi pravo na “Dijalog”(kontakt emisija Radi televizije Mladenovac) oduzeli oni zbog kojih sam i ja postao komad budala, govorio sam kao navijen: Intervjuisao si predsednika države, premijra, članove vlade, optuženika sa najdužim stažom u pritvoru Haškog suda, poziciju i opoziciju, plaćene ubice čiji su telohranitelji pre obavljenog razgovora nabijali glavu u vc šolju i kontrolisali vodokotlić ne bi li proverili da nije kojim slučajem tu sakrivena nekakva eksplozivna naprava, a danas od tebe lokalni politikantski ljigavci traže da čutiš. Zar nisi napravio glupost zato što si im verovao? Sad te muči kako da pogazis na zakletvu koju si “napravio”tragajuči za mislima iz književnih dela i koje si prilagodjavao senzibilitetu? Zar da zbog lokalnih kockara i usisivača belog praha pljunes po onoj iz “Ostrva” Meše Selimovića”? Da se odreknes reke vodilje? “Zadovoljan sam što sam proživeo vijek a nisam nikome naškodio.Ono što je meni štete naneseno, davno sam zaboravio-gubitak je lakše podnijeti nego kajanje..” Oni koji su povodljivi za ogovaračima i od prijatelja prave neprijatelje ne bi li sačuvali vlast a samim tim produžili vreme vraćanja ličnih dugova koji se mere milionima dinara u politiku sigurno nisu ušli zato što vole Mladenovac u kojem su kako reče Karajlić sva čuda moguća. Ja nisam verovao u čuda ali nisam ni pomišljao da je moguće postojanje takve kategorije alavosti koja se ogleda u proždrljivosti svega onog što su brojne generacije Mladenovcana decenijama stvarale. Pa, samo bi ludak mogao poverovati da će se OFK Mladenovac za dve godine spustiti niže za pet rangova takmicenja . Kroz devet decenija postojanja OFK Mladenovac do danas nikad se nije takmičio u opštinskoj ligi. Znam,da će mi neko reći –Jebeš fudbal u dolini gladi. Pričaš i pišeš o sahranjivanju loptanja a ne vidiš da su mladenovačka javna preduzeća pod hipotekom, da se opštinski lokali fingirano izdaju pod zakup i tako vraća usluga pojedincima koji su finansirali nečiju političku kampanju…Ne vidiš da se ovde ispisuju novi vidovi demografije jer lokalni vlastodršci bi da budu dovoljni sami sebi….Znam ja da je ceo Mladenovac zanemeo. Bestidnici su ućutal radio koji je četrdeset šest godina emitujući program delio dobro i loše sa gradjanima podkosmajske varoši, a metak u srce ispalili su i sedamnaestogodišnjoj televiziji. Kao što nisu odgovarali za sve dosadašnje krađe ubeđeni su da neće odgovarati ni za ubistvo lokalnih medija . Za nečiji utehu u mladenovačke istorijske spise i hronologije varoši sasvim sigurno će ući imena onih koji su se potrudili da uguše slobodu izražavanja i mišljenja. Biće to oni čija će se pokoljenja doveka stideti i kojima će umesto opljačkanog Mladenovca u nasledstvu ostavititi bruku i crvenilo. Kao sto je Karajlić krao od mene tako i ja kradem od njega.Ne samo da kradem već počinjem i da kopiram lokalne političke prevarante jer u krađu ulazim sa pogledom u kojem se istivremeno smenjuju nemoć i sažaljenje.To je onaj pogled karakterističan za lokalne vlastidršce dok grabe da pokupe ono što se još uvek pokupiti može. Za razliku od njih ja priznajem da sam lopov jer me je na to naterala ljubav prema fudbalu i Mladenovcu, i zato ukucavam to fudbalsko Karajlićevo-“Od tog trenutka do danas gledao sam više utakmica nego što stara Grčka ima bogova,a svaku pamtim kao da je jedina i osijećam duboko svim svojim bićem. Drugim riječima.fudbal mi jebo mater. Zbog njega sam brže ostario. Kad bih iz glave izbacio sva imena fudbalera,u njoj bi ostalo mijesta za dva fakulteta”. Mladenovac trenutno igra najtežu i najprljaviju utakmicu . Dragan Gula Nikolić

Razglednica iz Djilas varoši

Od danas sam zvanično postao gradjanin drugog reda kao i većina onih koji svakodneno gaze mladenovački asfalt.Onaj prvi red pripada najzaslužnijem za prosperitet mladenovačke varoši Da  nije tako ne bi se Deja uglancao i oko vrata zadenuo palčinku roze boje, a ako hoćemo i pošteno - nije mala stvar samoproglasiti i urućiti priznanje počasnom gradjaninu Mladenovca. Prvo što sam uradio kad sam saznao da je moja varoš dobila počasnog gradjanina, uzviknuo sam glasno- Bravo, Dejo! Razdrao sam se sa ciljem da bi odjeknulo preko Debeljaka i da  bi me čuo svaki pošteni Kovačevčanin a ne samo oni u predsenikovim dvorima na palanacčkom putu.Rekao sam sebi-Deri se jer ne ide da gledaoci TV Gornja Radgona saznaju pre Kovačevčana da je Mladenovac dobio počasnog gradjanina.Odavno mi je postalo jasno da se lokalnim politikantima jebe što je Mladenovac u medijskom mraku, ali nisam ni slutio da su već uhvatili korak sa EU jer je stigla televizijska ekipa iz bratske Gornje Radgone da video zapisom ovekoveči svečani čin imenovanja počasnog gradjanina Mladenovca.Na svečanu sednicu skupštine nisam otišao  jer me niko nije pozvao, ali teško i da bi se na tako nešto odlučio  i da mi je stigla pozivnica.Videvši u prepodnevnim satima da je parking oko mladenovačkog Centra za Kulturu opasan žutom trakom kolena su mi podrhtala jer me je to asociralo na situacije kad neko nekog kokne i posao se svede na obeležavanje i prebrojavanje čaura.Praznično raspoloženje sam podelio sam sa sobom onako kao što to čini većina u novogodišnjoj noći kad posle vatrometa odvrne muziku do kraja. Ako se nova godina doćekuje svakog 31.decembra u noć i muzika trešti sa svih strana, onda ni meni niko nije mogao da zabrani da se proveselim jer Mladenovac ne dobija počasnog gradjanina svaki dan, ali ni svake godine. Zato što sam postao suživotnik istorijskog dogadjaja  muzicki izbor sam prilagodio dogadjaju tako da je izbor pao na “Azru” odnosno  Džonija Štulića i na “Kamo dalje rodjače”

iz pijeska vire krunisane glave
što to rade
prde u prašinu
ćini mi se rodjaće
da je standard pokvario ljude
jedu govna i sanjare
bit će bolje rodjače
skini medalje i napuni sale
ulici trofeja ponestaje snage
ostavljene djevojke
narkomani i bludnice
uzdaju se u tebe
blindirani brodovi
vozili te na ćetiri strane
zbilja si bio dosljedan
i velikodušan rodjače
raspolagati tudjom mukom
nije mala zajebancija

E,bas to Džonijevo-raspolagati tudjom mukom nije mala zajebancija.  vratilo me je u godine kad sam prvi put upoznao onog za koga nisam ni pretpostavljao da će biti prvi počasni gradjanin moje varoši.Ne bi se to moglo nazvati upoznavanje ali u svakom slučaju palo je rukovanje u prvim prostorijama Radija B92 koje su se nalazile na petom spratu beogradskog  Doma omladine. Sećam se da je na sebi imao treger pantalone od  kuvanog teksasa i da sam pre pozdravljanja spustio punu kesu pivskih flasa na radni sto onog bradatog Šapcanina koji je slovo R izgovarao kao da motornom testerom bije po bagremaru.Ne verujem da bi bilo ko da se našao na mom mestu  mogao pretpostaviti da će bradonja postati jedno od najpoznatijih novinarskih imena i dobitnik brojnih medjunarodnih prestiznih  nagrada a zuća u farmricama na tregere budući gradonaćelnik.Kao što tada Veran Matić kojeg najvise pamtim po tome što se davio u soku od ječma  nije znao da će jednog dana izmedju ostalih  dobiti  najviše francusko odlikovanje, orden Legije časti u rangu viteza za borbu koju je vodio na čelu B92 za slobodu medija tako ni Dragan Djilas nije slutio da će ga Deja na Svetog Iliju 2014 godine proglasiti počasnim gradjaninom Mladenovca.

Pre tri godine Čokić mi je gostujući u televizijskoj emisiji” Dijalog” rekao kako će se kandidovati za predsednika opštine, odnosno da je to odluka Dragana Djilasa koju mora   ispoštovati opštinski odbor demokratske stranke. Da Djilas ima ozbiljne namere kad je u pitanju Ćokiceva želja postalo mi je jasno i na skupu održanom u  sali  Centru za kulturu kad je naredio da se na binu zajedno popnu i stanu jedan pored drugog Ćokić i najpoznatiji mladenovaćki konobar Ivan Janković koji će ostati upamćen po tome što je direktno sa anjcera iz” Daščare” uleteo u opštinsko veće. Bila je to stranačka  navodno savetodavna kritika upućena zbog nesuglasica izmedju dvojice mladih demokrata sa pojačanim političkim apetitima. Kao što je poznato, Čokic je posle toga i lokalnih izbora postao prvi čovek opštine dok je Janković  skromno “nagradjen” beogradskim jaslama u Infostanu.

Posle bildovanja autoriteta na stranačkom skupu, Djilasa sam dočekao u prostorijama Radio Televizije Mladenovac i prvo što je rekao pruzajući mi ruku bilo je- Sada si ovde…Pre “Dijaloga” progovorili smo koju o ondašnjem B92 i ljudima koji su nekada radili program u radio stanici koja se jedino slušala u krugu “dvojke”.Ono što sam mogao zaključti iz razgovora koji je prethodio kontakt emisiji u mladenovačkom studiju bilo je da uvažava mišljenje dvojice bivših mladenovačkih predsednika. Jedan je bio Zoran Kostić koji je u to vreme bio član gradskog veca skupštine grada a drugi Branislav Jovanović kojem je predsednićki mandat uveliko curio..

Danas, kad možda Deja i ne zna ko ga je sve imenovao za funkciju predsednika opštine , gradjani varoši koja je dobila počasnog gradjanina sede u medijskom mraku. Televizijska slika kad je Djilas postao počasni gradjanin Mladenovca otišla je u Sloveniju , ali ne i do onih koji žive u  podkosmajskoj dolini gladi..Ma,njih ko j.be, važno je  ono što se “emituje “ u” Dašćari”ili "MB"

Dragan Gula Nikolic

Mladenovčke bolne budalaštine

Znam da su mi odredili dijagnozu a da se dijagnostikom nisu ni bavili. Iako dijagnosticiranje podrazumeva prikupljanje činjenica a dijagnoza je završni čin , oni su pored imena ,prezimena i nadimka kao na bolničkoj otpusnoj listi napisali BUDALA. Kad je reč o toku praćenja i kretanja bolesti izbegli su iznošenje informacija misleći da je dovoljan njihov zaključak ne bi li svima onima koji sa mnom  stupaju u bilo kakvu vrstu kontakta dali do znanja o kakvom je bolesniku reč.

To što su druge obavestili da sam BUDALA i nije neko umeće jer ja to znam i bez njihovog  izjašnjavanja  ali je problem u tome što su prikrili uzročno posledični niz iz kojeg se izvodi zaključak.Prikrivanje leži u činjenici da su upravo oni taj etiološki koren iz kojeg se razvija virus a moja upornost da ukažem na njihovu glavnu delatnost koja se ogleda u pljačkanju i ponižavanju gradjana Mladenovca  poslužila im je da mi odrede psihičko stanje za koje imaju pripremljenu terapiju  i ona se primenjuje jebanjem u zdrav mozak.

Kako nikad neću biti onaj čije će se pisanije čitati u školskim lektirama onda  nemaju razloga da mi zameraju jezički čistunci koji bi možda pustošenje Mladenovca nazvali vodjenjem ljubavi a ne brutalnom karačinom u režiji lokalnog ološa .To je ona jagnjeća brigada koja je odbranila doktorate nad kafanskim  ovalima ,stekla znanje kroz pustošenje opštinske kase... to je ona bagra koja  se izverziralada u računanju do 28 jer je to brojka koja obezbedjuje neophodnu većinu za očuvanje vlasti.O privatizacionim siledžijama  i fakturašima čija se uspešnost ogleda u savremenom robovlasništvu najradije bih slova ispisivao omčom a ne tastaturom jer su to one kolovdje koje su predvodile privredno pustošenje Mladenovca  a danas se predstavljaju uspešnim biznismenima.

Kao iz rukava izbaciše dijagnozu.Kažu-BUDALA.Da li sam BUDALA zato što sam fejsbukačenjem od tužilaštva i policije  zatražio da se ispitaju navodi iz "Sportskog Žurnala" u kojima predsednik OFK Mladenovac Novica Todorović tvrdi da su korisnici dva opštinska lokla dve godine  mesečni zakup plaćali na ruke čelnicima opštine i da taj novac u iznosu od 1.500 evra nije završavao na opštinskom računu.Taj isti  predsednik je dojučerašnjeg drugoligaša na svoju ruku bez konsultacije sa upravnim odborom i bez sazivanja  skupstine klub   spustio u opštinsku ligu obrazlažući to rečima  kako mu pripada pravo da radi sa klubom šta hoće jer je takmičenje plaćao svojim novcem.Možda sam BUDALA zato što tvrdim da je OFK Mladenovac registrovan kao udruženje gradjana i da niko nema pravo da mu samostalno kreira istoriju koja se ispisuje devet decenij? Ali,pored ovakve opštinske vlasti kojoj je najbitnija brojka 28 i koja za partijaše  predstavlja pitanje života i smrti  sve se može samo da je fotelja nedodirnuta.

Da li sam BUDALA zato što ne priznajem lokalno šerifovanje? Da li sam BUDALA što ću otvoreno reći da je bivši predsednik Branislav Jovanović omogućio trošenje miolinskih iznosa bužetskih sredstava živeći u snovima da će se u Mladenovcu igrati evropske utakmice a da su onda došli neki drugi koji su  poleteli da najašu opštinsku kasu i da se ponašaju kao da je klub njihovo vlasništvo ne polažući nikome račune ni za rezultate a ni za finansijsko poslovanje?

Da li sam  BUDALA zato što javno saopštavam da su za hohštaplersku privatizaciju RTVM jedine medijske kuće sa lokalnom  frekvencijom u Mladenovcu  krivci bivši predsednik opštine  Branislav Jovanović i sadašnji  Dejan Čokić koji su odradili posao u dogovoru sa Slobodanom Sekulićem  ne bi li se Javno preduzeće za informisanje kupilo na ime  Sekulićevog zeta Miloša Maslarića?Da li sam BUDALA ako kažem da je ptrvobitna zamisao pukla onda kad  se Sekulić politički osililio i precenio svoje ljudske kvalitete u očima Mladenovčana pokušavajući da postane predsednik opštine?Da li sam BUDALA ako kažem da je taj fakturaš izradio poznatog mladenovačkog biznismena  gospodina  Sašu Matića za pare koje su otišle na račun Agencije za privatizaciju? Da li sam BUDALA ako kažem  da su radnici medijske kuće žrtve lopovluka i da danas rade isključivo za otplaćivanje milionskih dugova koje je ostavio papirološki kupac? Da li sam BUDALA zato što mi se duguje nekoliko hiljada evra i zato što nisam primio dvanaest plata? Da li sam BUDALA zato što javno kažem da je mladenovački „najuspešniji i najpoštenije privatizovani gigant „na klimavim na nogama jer OTAC KOJI JE NA SLUŽBENOM PUTU stalno isporučuje nove zahteve?

Da li sam BUDALA zato što sam jutros na svojem fejsbuk profilu ispisao sledeći status? „Kao što se onaj poslanik iz redova vladajuce stranke u republickom parlamentu založio za borbu protiv sive ekonomije iako svaki vrabac koji je doleteo na mladenovačku granu dobro zna da je taj isti radnike godinama "držao na crno" tako su danas puni brige za Srbiju i oni koji se protive odredbama novog zakona o radu.Možda mogu nekog drugog da foliraju ali teško da mogu mene jer odgovorno tvrdim da su pojedinci godinama bili na platnom spisku javnih preduzeća a da se nikad nisu pojavili na poslu.Takodje poznajem i one kojima danas plaćamo rad a on se sastoji u foteljašenju odnosno ubijanju vremena koje su dužni da plate poreski obveznici Mladenovca”.

Ako sam BUDALA to ne znači da  sam u ljubavi sa mladenovačkim kleptomanima.Ja ne želim ovakav Mladenovac …..

Dragan Gula Nikolic

.

Istina ili laž o mladenovačkom video snimku

Neću da ćutim.U ovom trenutku najradije bih da vrištim jer to je možda jedini način ne bi li me u policiji i tužilaštvu bolje čuli i  preduzeli  odgovarajuće mere da bi se  preispitale izrečene optužbe u današnjem izdanju “Sportskog Žurnala”.To što je predsednik OFK Mladenovac Novica Todorović javno saopštio da poseduje video zapis na kojem se vidi  kako je i gde završavao novac od izdavanja pod zakup dva opštinska lokala i da na klupski račun nije stizala uplata od 1500 evra mesečno ali da je sa računa kluba posle opštinske  uplate namenjenih sredstava u iznosu od 490 hiljada dinara istog  momenta  ta suma skinuta na ime poreza vezanog za zakup tih lokala  za mene je dovoljan razlog  da se isprsim i kažem:Lopovi,mene ne možete uslovljavati radnim mestom,podmićivati sićom kao što  to činite sa većinom lokalnih partijaša i zato otvoreno putem društvene mreže pozivam nadležne organe da reaguju u skladu sa zakonom.Od 1919 godine dres OFK Mladenovca nosile su brojne generacije mojih sugradjana a u poslednjih  petnaest godina izgradio sam  brojna i trajna prijateljstva zahvaljujući onima čije sam nastupe u dresu kluba sa Seltersa komentarisao na stadionima širom Srbije i zato osećam moralnu odgovornost da se suprotstavim svim vidovima nezakonitog bogaćenja preko svake kapi prolivenog znoja i krvi onih koji su nosili dres kluba pored cijeg sam imena i članova svoje porodice i rodbine davno stavio znak jednakosti.

Boli me to što je OFK Mladenovac pre samo dve godine u okviru Prve lige Srbije izlazio na megdan i osvajao bodove u duelima sa  današnjim superligašima Napretkom, Radničkim iz Niša ,Voždovcem,Borcem iz Čačka,Mladosti iz Lučanana u nacionalnom kupu bio tvrd orah za Vojvodinu i Spartak a u predvečerje formiranja zonske lige Beograda nepoznanica je da li će se zbog besparice uopšte takmičiti u ligi u kojoj igraju Lepušnica,Baćevac,Sremčica,Stepojevac Vaga... Boli me što sam prethodne godine  ispratio rezultatsko masakriranje u kojem je OFK Mladenovac izgubio status i republičkog ligaša  jer je na tridest utakmica osvoji samo šesnaest bodova a nisu ga napunili samo oni koji su žurili na autobus jer se mreža Mladenovčana zatresla čak sedamdeset osam puta.Ali da bol ne bude dupli već trodupli potrudio se Novica Todorović koji je u nizu optužbi iznetih u”Žurnalu” izmedju ostalog izjavio i  sledeće:”Ispred mene je ugovor od 15.januara 2012 o bezuslovnom donatorstvu OFK Mladenovca za Kovačevac u cilju afirmacije svih selekcija tadašnjeg srpskoligaša,popularizacije sporta na području opštine Mladenovac.Reč je o sumi od 1,6 miliona dinara.Primalac poklonjenog novca bio je dužan da donatora obavesti o utrošku sredstava bez povratka I bez kontra usluge”.

Dok čitam Todorovićevu izjavu i lupam po tastaturi ,postavljam pitanja samom sebi:Jel Profa ovo ozbiljno misli? Ko koga ovde folira? Pa,zar FK Kovačevac nije izbačen prošle sezone u sred takmičarskog ciklusa samo zato što nije imao mladje kategorije?Gde je onda otišao taj novac koji je bio namenjen za razvoj fudbala u Kovačevcu?Zar mi generalni sekretar FSB Jovan Šurbatović nije u neformalnom razgovoru rekao-Ovde nisu čista posla ….Kovačevac je sam sebe izbacio iz lige iako smo ih strpljivo u savezu čekali da nam dostave pismene informacije vezane za mladje selekcije?Postavljam sebi pitanja ali ne dobijam odgovore.Nadam se da će ih dobiti policija i tužilaštvo i da će Profa nadležnima reći koji je to mladenovački privrednik u periodu od 2005 do 2012 imao kako reče u “Žurnalu” takozvanu “ćerku” firmu i preko nje se  bogatio  zahvaljujući fudbalskom klubu.

Ako su obećanja uoči preuzmanja kluba bila u domenu internog dogovora posle kojeg je brzo došlo do “metlanja”odredjenog broja ljudi koji su doprineli opstanku u Prvoj ligi Srbije  to ni u kom slučaju ne znači da predsednik kluba ne snosi odgovornost za rezultatski neuspeh i ispadanje za dva ranga niže.Todorović je u nekoliko navrata isticao u sportskoj štampi da je prodavao svoje nekretnine ne bi li otplaćivao dugovanja prethodne uprave ali iskusni sportski radnik s kojimje OFK Mladenovac ostvario istorijski uspeh osvajanjem trećeg mesta u  drugoligaškoj konkurenciji nikako ne sme zaboraviti da se prikrivanje nezakonitosti tretira kao saučesnistvo i zato će biti suočen sa činjenicom da objasni kako je video zapis koji spominje u “Žurnalu” stigao do njega .

Tekst u” Sportskom Žurnalu” potpisan je inicjalima S.Ž čime je zaštićen glavni autor teksta.Ovaj zaključak iznosim iz iskustva stečenog u toj istoj  novini u kojoj sam zaradio prvi honorar i više sam nego siguran da ova dva slova predstavljaju redakciju a ne novinara koji je obavio razgovor sa predsednikom OFK Mladenovca Novicom Todorovićem.

Ja sam svoje rekao pre nego što će mi neki možda pripremiti olovo ili bodež  a sad  je red na koalicionim partnerima da dokažu nepostojanje korumpiranosti,opoziciji da demantuje tvrdnje o svojoj nesposobnosti a policiji i tužilaštvu da dokažu rad po slovu zakona.

Dragan Gula Nikolić

  

Pape vrati im za moje suze

            To ko nije doživeo kao da fudbalsku loptu nije ni video. Još ako mu se zbog lopte suze nikad nisu slile niz obraze onda teško da će ga bilo ko ubediti da je fudbal najbitnija sporedna stvar na svetu. Plakao sam, pa šta ? Moje su suze ostale na stadion“Komunale“ u Firenci i bio sam sastavni deo brojke od trideset osam hiljda devet stotina sedamdeset i jedan koju su u vrelom junskom danu preneli svi svetski mediji.Bio je to onaj dan kad su bogovi od lopte pravili bludnicu jer su je prvo podmetnuli pod Maradonine noge ne bi li perfidni Švajcarac Retlisberger isključio Šabanadzovića posle samo pola sata igre a onda joj u narednih devedeset minuta dozvolili da mami i pruža lažnu nadu sve dok je nisu razgolitili i postavili na kreč sa kojeg se nakon Piksijevog šuta poljubila sa prečkom pa je zatim primorala smrknutog Maradonu da je ugleda u Ivkovićevom zagrljaju, a kovrdžavog Trolja da ostavi u šoku videvši je kako liže levu stativu. E, ta kurva u koju sam bio zaljubljen i koju još uvek volim kao da je tog dana nešto došapnula Joziću i naterala ga da odustane od ljubavi sa njom, ali je zato zavela Brnovića koji je bio primoran da se spuštene glave vrati do kruga koji obeležava cenatar jer se nije nadao da će je videti u zanosu na travi sa golmanom gaučosa. Za poslednji jugoslovenski fudbalski tango bio je zadužen Hadžibegić jer mu je ta zavodnica otkinula srce kad se našla na Goikočeinim dlanovima i Argentinu odvela u polufinale Svetskog prvenstva.
           Zbog toga što sto dvadeset minuta nije htela u mrežu, a onda radila šta je htela da bi na kraju postala njihov užitak a moja patnja i zato što sam satima po završetku utakmice zajedno sa svojim drugom iz Mladenovca Dejančetom Dimićem stajao uplakan na mostu Ponte Vekio gledajući u reku Arno u kojoj kao da su plivali moji snovi o polufinalu planetarnog prvenstva danas kad moje države i njenih fudbalskih vedeta nema na najvećoj fudbalskoj smotri u Brazilu ne ostaje mi ništa drugo nego da navijam za Bosnu.
           Pa , za koga ću ako neću za Papeta? Kupio me sa tri postignuta gola u Bukureštu u istorijskoj pobedi Jugoslavije nad Rumunijom od 6:4, učinio je to i drugim het-trikom, onim u maksimirskoj šumi kad su Italijani doživeli fudbalsko gaženje a utakmica završena rezultatom  4:1 za Jugoslaviju i onda urezao mi se u srce za sva vremena kad je fudbal na prijateljskoj utakmici protiv Agentine koja je odigrana na beogradskoj Marakani pretvorio u poeziju. Taj novi het-trik, treći po redu u plavom dresu sa državnim grbom posedovao je sve elemente poezije jer su se zahvaljujući jednom umetniku u kopačkama smenjivale sve stilske figure od rime preko metafore do poređenja a zatim gradacije i hiperbole. Bila je to noć u kojoj je Pape mogao sve što je poželo jer na njegovim kopačkama kao da je bio ugradjen magnet i lopta se iz trenutka u trenutak lepila dok stopalo nije imalo mira kao što nije imao ni Luis Cezar Menoti gledajući kako Pape u punom trku ostavlja iza sebe jednog po jednog njegovog izabranika u jednoj od najlepših fudbalskih simultanki viđenih na topčiderskom brdu.
           Ovoga puta Pape će na onoj pravoj Marakani u Rio De Žaneiru biti na klupi a ne na fudbalskoj travi, ali to ne znači da golman Romero ili potencijalni zadnji red na čelu sa Zabaletom, Demikelisom, Kampanjerom, Garajem i drugima neće strepeti od fudbalskog čudotvorca iz Zavidovića . Nisam osvetoljubiv, ali želim da Bosna Argenticima vrati bar za delić one moje tuge. Voleo bih da osete fudbalski bol zbog onih koji su u Firenci dok sam ja tugovao u isto vreme razvijali plavo-bele zastave i proslavljali novo fudbalsko putešestvije jer za razliku od mene koji sam zajedno sa Dejančetom morao nazad za Mladenovac oni su uveliko mislima bili u  Napulju na San Pauliju gde ih je čekao Toto Skilaći sa družinom. Da moj muk bude veći, čak i tamo su bili miljenici sreće, ali ne i u finalu protiv Nemaca. Danas kad uoči najveće fudbalske svetkovine grickam deo po deo fudbalskog sećanja osećam i ponos jer ne doživi svako čari svetskog šampionata na delu.Kao što je neko na svetskom prvenstvu igrao tako sam i ja navijao ali  do dana današnjeg još uvek nisam saznao da li za majku ili za maćehu. U Brazilu neće biti ni jedne ni druge ali zato hoće Papeta i Bosanaca. Hrvati nemojte se ljutiti ali ja bih zbog onih suza drage volje da zapevam „Oj Safete,Sajo..."

Dragan Gula Nikolić

Fejsbukački lavirint

         Ne da mi se da ubodem slovo na tastaturi. Danima sam u sukobu sa samim sobom pa rekoh bolje da se samošamaram nego da otvaram dušu fejsbukačima.Kad god poželim da uletim u prepisku i pružim doprinos u rafalnoj razmeni mišljenja, neretko me obuzme osećaj kao da sam odlučio da se ponovo kupam u istoj vodi.To,što još uvek nisam raščistio i isfiltrirao svoja ubedjenja i što mi nije prijatno da djubre sa sebe sperem djubretom ne znači da ću ostati ravnodušan kad su u pitanju oni koji pucaju sa lažnih profila i to u one koji su se uslikali i isprsili svesni toga da će biti na nišanu poltronske družine koja je zajahala opštinsku kasu. a da ni sama ne zna u čemu se ogleda njena uloga u obavljanju funkcija ako se izuzme izgradjen sistem dupelizištva.
          Stranice društvene mreže koje su valjda napravljene sa ciljem ne bi li se javnost upoznala sa mehanizmima lopovluka pretvorile su se u voajersko došaptavanje jer je nekima je zanimljivije da se bave ko koga kreše u opštinskoj upravi ili javnom preduzeću nego kako zaustaviti dalje silovanje varoši na kojoj se trenutno iživljavaju politikanti, preletači,privatizacione bitange,fiktivni fakturaši ,kockarski dobitnici i gubitnici,kamatari,jahači na kvadratne metre i ostali ološ koji se gomilao dok je većina nemo posmatrala i slepo verovala da je gaženje lokalpatriotskih ubedjenja ravno incestu.
         Iako pripadamo sredini u kojoj se većina pogubila i uporno pokušava da pronadje samu sebe, nažalost fejsbukački lažnjaci prete da izneverene i lakoverne gurnu u lavirint u kojem se sigurno nenalazi put koji vodi do mladenovačkog boljeg sutra.Ništa manja opasnost ne preti ni od onih koji pripreme šlajmaricu čim se spomenu petooktobarske promene a nekad su bezmudo u novinarskom i političkom smislu gledali na prazne rafove u trgovinskim radnjama,dilere deviza na mladenovačkim ulicama ili preprodavce goriva koji su rasporedjeni u strelce stajali na prilazima varoši.To su oni povampireni koji su nas ubedjivali kako smo odbranili“ naše gradove“ Knin i Vukovar a u sportskom smislu su se ponosili što se u nacionalnom fudbalskom šampionatu takmiči klub“ Mlilicionar“. Eto,rekoh da podsetim sebe u ovom tastaturisanju da sam živeo u jedinoj državi u Evropi u kojoj su panduri imali svoj klub u prvoligaškoj konkurenciji.Na njihovim utakmicama u loži je sedeo sve levičar do levičara kao što su kasnije u odborničkim klupama širom Srbije sedele sve bitanga do bitange. Tako su promene omogućile da u mojoj varoši raznorazni konobari i vozači smećarki postanu članovi opštinskog veća a radio i tv mehaničari doguraju do upravnog odbora u aerotransportu.Curulaši koje smo pamtili i po vonju štalskog djubreta preko noći su se natopili parfemima i pretvorili u voštane figure koje u opštinskoj zgradi stoje kao eksponati sve do onog trenutka dok im ne stigne platni obračun posle čega se transformišu u afričke šprintere i jure u strasni zagrljaj bankomatu. 
           Dok sam danima pažnju pokušavao da usmerim na razmišljanje kako se to istinski voli svoja varoš i da li je moguća stvarna ljubav koja ne priznaje bilo kakav interes,slučaj je hteo da na skoro praznim tribinama Selters poljane gledam utakmicu izmedju OFK Mladenovca i jagnjilske Šumadije u društvu mladenovačkog publiciste i dugogodišnjeg dopisnika“Sportskog žurnala“ Milosava B.Vlajića koji kao da me je gurnuo pod hladan tuš u trenucima dok je otvarao debelu ukoričenu svesku u linije. 
         -“Vidiš,ovde ti se sve nalazi.Datumi odigravanja utakmica,sastavi ekipa,sudije,strelci,brojevi telefona...Ženi ću reći da kad odem na onaj svet da ti preuzmeš ovu svesku jer neko mora da brine i piše o našem Mladenovcu.Znam da ti to i znaš i voliš..“.-onako tiho svojstveno sebi rekao mi je Vlaja dok je pedantno i sitno beležio još jedan od detalja koji ulaze u istoriju mladenovačkog fudbala.Nije mi trebalo previše vremena da samom sebi u bradu neprimetno izgovorim:E,to je ona ljubav koja nema cenu.Vlaja svoju svesku nikad ne bih menjao ni za jednu funkciju i ne postoji to opštinsko veće,upravni odbor ili kojekakve dobro plaćene komisije zbog kojih bi se odrekao jednog kornera ili auta, jedne parade ili gola i svih onih detalja zbog kojih je prosipao mastilo i po snegu i po kiši svuda tamo gde su prolivali i krv i znoj oni koji su decenijama nosili dres našeg Mladenovca.Takvi kao Vlaja svoju ljubav prema sportu i sredini sigurno nikad neće izražavati kao lažni fejsbukači koji zbog uvredjenosti i povredjenosti što se nisu se pokazali kao dobre podguzne muve danas glume ljute protuvnike lokalnih vlastodržaca a poput miševa izgviruju iz kancelarija javnih preduzeća ili možda garaža u koje su se sklonili ne bi li iz njih kao iz zasede pucali najčešće onda kad skupe koju crkavicu i uplate internet .To su oni koji imaju i po nekoliko profila u nadi da će tako lakše kontrolisati svoju pljuvačinu ili zavarati trag iako sve to rade u tandemu sa došaptačem koji je zadužen za voajerisanje kad je u pitanju lokalna politička scena. 
          To da li ćemo naći izlaz iz lavirinta u koji smo delimično i sami sebe ugurali više ne zavisi od labavosti strančkih krvopija već i od načina kako hodamo.Ako se prepustimo da nas navode fejsbukački primitivci onda nam ne gine novo životno saplitanje od kojeg će najveću korist imati nekakve nove prekomponovane stranačke bitange.

 Dragan Gula Nikolić

Fudbalski zornjak

         Sportski novinari imaju običaj da fudbalske utakmice koje se decenijama u Beogradu igraju nedeljom u prepodnevnim satima nazivaju matineom .Neko je davno osmislio da se zbog prebukirane fudbalske satnice u prestonici uvede loptaško jutrenje koje je vremenom gubilo draž i pretvorilo se u uže familijarno okupljanje od kojeg još uvek kakvu takvu korist imaju semenkari.
         Nisam od onih koji pedatno vode evidencije i skupljaju novinske članke tako da u glavi nemam ni približnu brojku kad je u pitanju moje novinarsko ali i občno posmatračko učešće na utakmicama koje za fudbalske provincijalce sadrže i elemente zornjaka.Ne znam kako to primerenije nazvati kad sam zbog kotrljanja lopte morao da se budim nešto malo posle prvih petlova a onda onako napaljeno Lastinim pilićarom sa krmeljivim i pogužvanim fudbalerima OFK Mladenovca da žurim na Lion gde su kao zapete puske cekali Putini“golubovi“,na Topčidersku Zvezdu gde je jedan od tabadzija starijeg kova Buca Al Kapone (otac Aleksandra Kneževića Kneleta momka čija je smrt označila početak krvavih devedesetih, miris baruta i prebrojavanje čaura na beogradskim ulicama) od starta upozoravajućim pogledom davao do znanja da Grafičar neće pokloniti bodove,u makišku šumu gde je desetak navijača Žarkova pored ograde režalo kao terijeri i ulivalo strah ili možda na Zvezdaru gde je na imanju čuvene fudbalske porodice Olarević igrao Mladi Proleter kojeg je Željko Ražnatović Arkan prekrstio u Mladi Obilić. Sećam se da baš tu na terenima Sportskog centra Inge koji je dobio ime po Slobodanu Olareviću Ingetu,čuvenom po tome što je imao osmoricu sinova sa kojima je držao kultnu kafanu u Ulici Dragice Pravice,shvatio šta je čuvanje tradicije dolaska na jutarnju utakmicu.Dok sam čekao zvanični protoklol susreta izmedju Mladog Obilića i OFK Mladenovca gledao sam kako nekoliko starina koje su uveliko gazile osamdesetu pažljivo papirnim maramicama briskale plasične stolice,.iz kese vadile jastučiće i sendviče,pored sebe odlagale kišobrane iako je bilo vedro bez nagoveštaja padavina.Na gotovo praznoj tribini sedeli su na rastojanju od nekoliko stolica a ne u sabijenoj gomili što mi je potkrepjivalo ubedjenje da svak od njih zna svoje mesto u gledalištu i pridržava se pravila kao da poseduje sezonsku kartu na kojoj je istaknuto numerisano sedište.
            Iako sam bio skoncentrisan na samu igru i nije proteklo previše vremena od kad je sudija označio početak susret , zahvaljujući jedanom običom autu i nešto dužem čekanju na ubacivanje nove lopte jer je ona prva završila daleko van igrališta i vidokruga ,moju pažnju najedanput je sa samog terena odvuklo pitanje koje sam čuo iz neposredne blizine komentatorskog mesta:Gde nam je prijatelj?Video sam starca koji je držeći u rukama kožnu futrolu od naočara onemoćalo ali uspešno se izvijao iz plastične stolice i pogledom usmerenim preko mene čekao na odgovor koji je dobio tiho i sažaljivo.
         -On više nikada neće doći.....usledilo je s druge strane moga ramena tako da sam se najedanput osetio kao pešadinac do kojeg dopiru vojne komande koje glase:Atomski s levaaa.....Atomski s desnaaa.....
        -Nije valjda?
        -Jeste.U utorak
        U, jebote,da mu nisam baš ja seo na mesto?Bilo je prvo što mi je palo na pamet.On i ovako neće doći, nego ne ide...Brzo sam spazio da je u drhtavoj ruci naočarsku futrolu zamenila jabuka što me je još više uznemirilo jer mi je glavom prostrujala misao da je zlatni delišes žute boje trebalo da bude spušten upravo tu gde se nalazila moja zadnjica.Odglumeo sam neugodnost. Premeštajući protokol,mikrofon .fasciklu.najnovije izdanje Sportskog žurnala, pomerio sam se za dva mesta u levo samo da bih pobegao sa onog na kojem sam dočekao početak prvenstvenog susreta i saznanje da baš jutros nema nekog ko redovno dolazi na utakmice.  
        Te fudbalske zornjake upamtio sam i po onima koje bi beogradske zlatare mogle proglasiti svojim ponosom.Nabildovani i namršteni sa debelim zlatnim okovratnicima i obaveznom kožnom torbicom koju su držali čvrsto prilepljeno uz telo ispod pazuha ulivali su strahopoštovanje na svakom koraku počev od stadionskog parkinga na kojem bi se pojavili u luksuznom automobilu sa zatamljenim staklima do tribine na kojoj su uznemireno kolutali u očima i brzopotezno iz fišeka punili šaku kikirikjem koji bi potom trpali u usta i stezali zubima kao što to čine papagaji drekavci sa oštrim i zakrivljenim kljunovima.Oni,gospodari nečijeg talenta,mitovi beogradskih splavova,maskote velegradskih kazina,nozdrvski usisivači belopraškastog trunja postali su moji suživotnici i konsultanti sa beogradskih terena.Visili su mi iznad glave,osluškivali moj komentar i pogledom kao udicom pokušavali da upecaju brojku pod kojom je bilo zavedeno prezime klinca koji bi možda u bliskoj budućnosti mogao postati njihova zlatna ribica.Ti menadzeri od kojih većina nikad nije ni šutnula loptu a sa pravilima fudbalske igre upoznavanje su započeli zahvaljujući kladioničarskoj ekspanziji znali su i da me „počešljaju“ dugocevkom koja im je visila ispod pojasa.Tako je jedan od onih podšišanih“ na opasno“bio vrlo pažljiv na igralištu kod bežanijske crkve jer mi je tarzanku doterivao na taj način da sam čitavu utakmicu izmedju Bežanije i Mladenovca proveo u šaputanju i nagadjanju da li mi se za češljanje potiljka pobrinuo“ Brovingom 7,65 mililetara“,“Dugom devetkom“ ili nekakavim starinskim „Lugerom“.Znam da sam u mikrofon tiho izgovarao ono što se dogadjalo na terenu i to ispod belog kišobrana koji je bio u rukama mog“ ljubaznog frizera“koji se potrudio da od pljuska sačuva kako mene tako i Janka Maleševića nekadašnjeg kamermana Televizije Mladenovac.
          U mojim fudbalskim jutrenjima posebno mesto zauzima i Sindjino igralište na kojem sam pokušavao da se rasanim.Barutana kako neki imaju običaj da kažu za stadion smešten na Voždovcu u ulici Vojislava Ilića uvek ću pamtiti po improvizovanom komentatorskom mestu i drvenim daskama na kojima sam zahvaljujući pitanju radoznalog cigančića po prvi put priznao samom sebi ono što sam svih godina komentarisanja skrivao od drugih.
         U sred komentara utakmice Srpske lige grupe Beograd izmedju Sindjelića i Ofk Mladenovca na iznenadjenje ali i zaprepašćenje kako mene tako i kamermana Bratislava Jovanovića, simpatični klinac obučen u neboplavi duks sa kapuljačom i plišane braon pantalone, uspeo je da se preko dva zalivena stepenika i male merdevine popne na skelu, unese mi se u lice i glasno upita: S,kim bre ti pričaš? Odmah sam isključio mikrofon i prestao sa komentarom utakmicu jer mi se stvorila jedinstvena prilika da nekome javno priznam ono što sam stvarno i osećao.
       -Sine,sam sa sobom.Hranim se pobedama i porazima.Vidim sve faulove ali ne mogu da utičem ni na igru ni na rezultat. Cigančić je samo klimnuo glavom ostavljajući utisak deteta čija radoznalost nije u potpunosti ispunjena.Ko zna ,možda sam mu trebao reći da radio i tv komentatori imaju tu privelegiju da ih niko neće proglasiti ludim zato što pričaju sami sa sobom?Nije se pomerio od mene ni kad sam nastavio komentar utakmice ....Ne sećam se ni rezultata jer ja sam od onih koji pamte samo šanse.Znam da sam doživeo mnoge nerealizovane i uverio se da postoje i zornjački ziceri.

DRAGAN GULA NIKOLIĆ

Mladenovac i njegova sela

           Poltronizacija varoši ovih dana dobija posebno poglavlje tako da će istorijski spisi zahvaljujući dimenziji koju ima društvena mreža zauzeti mesto koje su im svesno ili nesvesno odredili oni koji ne vide dalje od ličnog interesa. To da li će ih pojesti virusi ili ćemo jedni druge sami izujedati u ovom trenutku je najmanje bitno jer kolona poltickih prebega preti da mladenovčku dolinu gladi dovede do apokaliptickog stanja.
           Nemoralni,samoljubljivi,novinari koji su se ispilili u partijskim inkubatorima.intelektualci sa sumnjivim diplomama ili još strašnije bubalice kojima zivot svakodnevno lupa putače jer su nesposobni da knjiško znanje pretvore u stvarnost.polako ali sigurno ubijaju onaj duh koji je krasio sredinu koja se nepotrebno stidela toga što su joj balkanska dešavanja odnosno Sanstefanski mir i Berlinski kongres ispisali kote na granici njive i asflta.Ikone koje je kraljica Draga poklonila onog dana kad je poslednji Obrenović doneo ukaz da se Mladenovac proglasi za varosi i koje dan danas krase ikonostas crkve u Velikoj Krsni kao i pečat onog jadnog Aleksandar za kojeg bi se pre moglo reći da mu je presudilo nerotkinjino medjunožje nego oficiri zaverinici,obavezuju nas da lokalnim politikantima jasno damo do znanja da se niko zarad bolesnog egoizma ne sme igrati sudbinom Mladenovca i njegovih sela. Kvazi inteligencija, robovlasnici,povrdjeni konobari,razočarani pijačinci,nezadovoljni komunalci,nezasite ljubavnice,lokalni šarlatani , kolekcionari paketa socijalne pomoci koja se deli uoči izbora i nezaobilazni” vimari “ koji stalu i obor jedino vide onda kad suzama za dobijeni glas operu seljakovu izranjavanu šaku ponovo su poput opijenih sektasa krenuli da sladunjavom rečitoscu u dobro poznatom transu doprinesu uvećanju bratstva.         
           Zbog njih koji ne znaju da se stide i ponose se time što im je osvetoljubivost najjače oružje preti nam tama iz koje nas niko neće izvući ako ne probudimo svakog svog sugradjanina koji je spreman da ponosno udje u borbu svestan toga da mu u istoj meri preti opasnost kako od aždaje tako i od pacova.Sa rusevina mladenovačke privrede za bolje sutra naše varosi neophodno je podići sve opljackane i ponižene radnike kojima preti surova istina a to je da nikada ne vide i ne osete čari megalomanskog projekta “Beograd na vodi” jer zbog nemaštine put do srpske prestonice za njih će biti isto kao do Abu Dabija. To što se lokalna politicka trčkarala poistovećuju sa partijskim liderima I zahvaljujući glasu namenjenom stranci čija programska načela većina njih i ne zna ocekuju lično blagostanje.rukovodeće mesto u gradskoj opstini,javnom preduzeću ili u najblažoj varijanti upravnom odboru nešto je našta smo navikli ali isto tako da živimo sve poniženije,da je Mladenovac u njgoroj situaciji kako moralno tako privredno od postojanja,da je mladenovačko selo na izdisaju iako se do njega može doći asfaltom ali to je ona česma po kojoj se gazi jer se ipod nje novac prao i pretpetooktobarskom i u poslepetooktobarskom periodu .Kao i u svim političkim izbornim trkama tako I u ovoj martovskoj, zadnjice lidera su prepune raznoraznih mladenovackih uvlakača I po koje uvlakušice ali svi oni zaboravljaju da svako od njih ima svoje ime I prezime,obrazovanje,rezultat rada,karakternu crtu..Ono što je najbitnije to je i bračno stanje ne bi li svi gradjani Mladenovca znali da li se radi o nevinašcima ili su u pitanju stranačke profuknjace odnosno partijske pobegulje. Da li je iko od tih nalickanih partijaša zastao pored svojih sugradjana koji jedni drugima duvaju za vrat dok sa šerpicom u ruci čekaju milostinju njegovog veličanstva kazana?Da li je iko od tih interesnih koalicionih grabljivica za vreme svog mandata ostavio nešto svojoj varoši čime će se ponositi dolazeće generacije?Znam,reci će asfaltirali smo..Ali nikad I to koliko se ko u tom I takvom asfaltiranju ugradio.Koliko je potrošeno novca na “službene ručkove”?Koliko na telefonske razgovore?Koliko na sluzbena putovanja?Da li se iko u vreme iznorne kampanje uhvato i za svoj novčanik?Lako je glumiti višestranačje i biti poltički aktivan sa novcem opljačkanih gradjana Srbije .
            Sačekajmo da prodje i ova trgikomedija u dva čina. Ishod predstave je poznat kao i to da je u njoj uzeo ucesce veliki broj suflerai radnika na rasveti. Svako ko se susreo sa dramaturgijom nije mogao a da zaobidje čuveno praviloAntona Pavlovica Čehova koje glasi da ako kojim slučajem puška u prvom činu visi na zidu na kraju komada će morati da opali. Na mene već danima pucaju ćorcima a možda posle ovog teksta počnu i rafalno.Bitno je da se svi redom ispucaju a onda sledi ono što je neminovno-DEZINFEKCIJA MLADENOVCA.

DRAGAN GULA NIKOLIĆ

Mladenovačko pustošenje

           Znajući da nije neko mudrovanje ako kroz fejsbukačenje i blogovanje iznesem mišljenje da nema tog Srbina koji nije na Srbiju ogorčen a samim tim i Mladenovčanina koji nije čemeran zbog svih dešavanja u podkosmajskoj varoši onda ne ostaje nista drugo nego da dodjem u sukob sa samim sobom i po ko zna koji put tastaturom lupim sebi šamar ne bi li došao u stanje zdravog razuma i tako priznao da sam društvenu mrežu iskoristio za samoreklamerstvo i održavanje mučenja koje sprovode licemeri i lokalna politička prostitucija. Ali, ako je pokojni Predrag Milojević najbolji srpski novinar svih vremena, on koji je uspeo čak i od Hitlera da dobije intervju,na stranicama “Politike“ u svojoj rubrici „Kažem ja sebi“ priznao šta zna a šta ne ne zna da radi, onda ne vidim razlog da to ne učinim ni ja, jedan novinarčić koji trčka za lokalnim muvatorima ne bi li im poturio mikrofon ispod brade i mladenovačkoj javnosti putem televizijske slike i etra poslao njihove lažovske poruke.Još dok sam cedio pubertetske bubuljice pročitao sam Milojevicevu rečenicu:” Nista drugo u životu nisam radio ni umeo.Kad zakucavam ekser u zid čekić ne pravi razliku izmedju gvoždja i mojih prstiju“- koju dan danas glasno i jasno izgovorim ne bi li bolje čuo samog sebe pre nego što počnem bilo šta da palamudim kako ima običaj da kaže mladenovački politički i privatizacioni ološ.
           Kako sam vaspitan da je na sahranama nepristojno pozirati i brojati grumene žute zemlje koji lupaju po kovčegu već saosećati sa pokojnikovom rodbinom i prijateljima to je razlog zbog čega se ne lickam i ne prskam parfemima pre nego što krenem da radim priloge o mladenovčkim preduzećima i radnicima koji mesecima ne primaju platu.Ne vidim neku razliku izmedju sahrane i izražavanja radničkog nezadovoljstva. Kamera u rukama mojeg mladog kolege Miloša Miletića, kojem bih po godinama mogao biti i otac i onaj jadni dotrajali i izguljeni mikrofon po kojem je balavio i ološ koji ga je koristio za ličnu kampanju a onda se izvukao kao kurva posle grupnjaka ostavljajući mladenovacku medijsku kucu u rasulu i bez studija,dodju kao tamjan i bosiljak odnosno kandilo jer nam nije ostalo nista drugo nego da opevamo i žalimo. A, da sve bude u dosluhu sa pogrebom potrudili su se duvaraši kojih je u Srbiji kako na svadbama tako i na sahranama od pamtiveka.Ovi novokomponovani i namazani svim bojama, sa iskustvom stranačkog jajarenja na proteste dolaze ne bi li svoje političke ambicije nahranili tuđom mukom. Pokojniku se za pomoć nisu nudlili dok je bio živ ali zato su im u vreme političke izborne kampanja usta puna obećanja. Bezobrazno je za njih nepostojeći pojam jer osećaj griže savesti nisu imali ni kad su dobijali posao samo zato što su to naredile partijske glavešine, ni kad su pljačkali svoj grad, ni kad su prelazili iz stranke u stranku, ni kad su posle dobijenog prsta poželeli celu šaku ...Mladenovčka politička i privredna scena je kao ljubav iz interesa, brak u kojem se strast meri stotkicom i to onom kojom se politčari ako se oni tako mogu uopšte nazvati čašćavaju svakog meseca dok će većina plljčkaša „Keramike“,“Drapšina“ ili „Minela“ kojem ne stigoše ni umrlicu da odštampaju,za sebe reći kako su poslovali sa ovim preduzećima iako i kerovi lutalice znaju da je reč o lopovima i inteligentnim fakturašima.
            A gde sam ja u svim tim ljubavima? Meni ,kojeg stidljivo telefonskim putem zovu i jedni i drugi i sa uzdržanošću pitaju da kojim slučajem nisam mislio na njih kad sam“tamo nešto pričao ili pisao“, meni koji sam naučen da je poštenije kupiti odelo kod srpskog prekograničnog šanera nego sa parama od opljačkanih sugradjana i namučenih radnika zalizan i namirisan u vreme političkih izbora ući u štalu i glumiti zabrinutog za sudbinu šumadijskog gazdinstva, meni koji se ne stidim ličnog petoktobarskog razočarenja jer nisam ni slutio da će ubice biti zamenjene lopovima, meni kojem je sudbina na lokalnoj političkoj sceni dodelila ulogu sličnu onoj koju imaju švaleri dangubaši jer sam zarad ličnog opstanka primoran da budem učesnik i političkog kurvanja, ne ostaje ništa drugo nego da radim ono jedino što znam a to je da iz dana u dan kradem od sebe deo po deo života koji bi poklonjao sredini kojoj nisu smetale moje usrane pelene onda kad sam došao na svet. Ne bih imao ništa protiv ni da me jednog dana ludnica proglasi svojim ponosom jer sam se fejsbukačenjem i blogovanjem već svrstao u red pacijenata koji će konkurisati za laskavo priznanje ali bi me bolelo kao što me i sada boli pustošenje moje varoši.

Dragan Gula Nikolić

Zabadanje naslova

         Pokojni Slobodan Momčilović- Moča koji je više izgledom podsećao na beogradskog šibadžiju starijeg kova nego na urednika u fudbalskom sektoru “Sportskog žurnala” jednom prilikom dok sam zbunjeno uvlačio šlajfnu u pisaću mašinu žute boje marke tbm de Luxe odmerio me je a onda je imao sam utisak više nekako prekorno nego savetodavno izustio - " Prvo zabodi naslov, pa onda sve ostalo.” To, što me je držao kao na nišanu zbog tri mindjuše u levom uhu i duže kose, govorio da je nepristojno sa takvim izgledom ulaziti skoro svaki dan u Džajinu ili Cveletovu kancelariju, što me je kaznio zbog nekog samo njemu znanog razloga i gotovo sa parkinga Marakane vratio u redakciju uoči utakmice KEŠA izmedju Zvezde i drezdenskog Dinama iako me je Džajićev čovek od poverenja Voja Kis Lalatović sproveo do tunela iznad kojeg je sever već bio u plamenu, sa ovovremenske distance mogu mu oprostiti, a posebno zbog tog zabadanja naslova na koje me je uputio. Za razliku od onih, što bi Džoni Štulić rekao pametnih knjiških ljudi,  koji su ga u “Žurnalu”gledali sa strahom,   pogotovo kad bi u redakciju uleteo pijan iz kafane “Grmeč”i uz to još nervozan zbog kladoničarsko lošeg dana na Beogradskom hipodrumu, meni rodjenom provincijalcu kojem je pošlo za rukom da se uvalim u podstonarsku sobu u Dobračinoj i tako upijem sastojke dorćolskog života više je izazivalo osećaj poštovanja nego bilo koje vrste straha. Dok nisam upoznao Moču mislio sam da se tetoviraju samo cigani i kojekakvi zabelaši, da godinu provedenu u JNA na ruci imaju urezane seljačine, ali zahvaljući njemu koji je imao zvanje diplomiranog pravnika, nosio debeli zlatni lanac ispod razdrljane košulje i bio tetovažom išaran,  ali i koji je izveštavao sa nekoliko Olimpijskih igara, a izmedju ostalog o njegovoj novinarskoj bezobziirnosti ili prodornosti govori i to da je Anti Josipoviću u Los Andjelosu gurnuo u ruke jugoslovensku zastavu dok je na postolju ispod bivšeg poluteskasa banjalučke Slavije stajao čuveni Ivander Holifild kojeg je u polufinalu diskvalifikovao Gligorije Novičic jer je posle znaka “stop” udario Kevina Berija sa Novog Zelanda. O Moči koji je uvek redakcijskom stolu prilazio bilo pijan ili trezan kao da se radilo o ringu jer se u decenijskom poslu, posebno dok je bio urednik “Politike Ekspres” gotovo saživeo sa majstorima krošea, aperkata ili direkta, nije mi padalo na pamet da sudim iako je moje neslaganje sa njim uveliko uticalo na to da u životu napravim korak unazad.
 Od svog novinarskog idola Momčila Jokića koji mi je naglas čitao svoje tekstove, a ja ih po izlisku u štampu kradom isecao i gurao u fijoku jer sam se osećao suživotnikom njegovih izveštaja na putu do Zvezdine titule evropskog prvaka, dobio sam i objašnjenje koje sam nažalost kasno shvatio: Sine, Moča hoće od tebe da napravi novinara. Nervira ga što nisi drzak. Bre, ne izvestavaš  ti sa "Zaječarske gitarijade” ili “Subotičkog festivala...” Znao sam da Moma u zavijenoj formi stavlja akcenat i na moj izgled.
          Danas kad Moča više nije medju živima, a Momčilo Jokić odavno nije prvi čovek”Sportskog Žurnala”, kad živimo u vremenu u kojem izgubiti pamet i obraz nije nikakva novina već uobičajeni redosled dogajaja na putu do uspeha i moći, i sada kad mi je potpuno jasno da sam pogrešio smer onog trenutka kad sam se našao na životnom raskršću jer sam se zaputio na potpuno suprotnu stranu od one na kojoj su neki želeli da me vide ali to nisu javno pokazivali nadajući se da ću se samousmeriti i mudrim zaobilaženjem prepreka, nemam razloga da krivim bilo koga što sam tu gde sam. Slovo o novinarstvu drže mi i oni čiji se vrhunac karijere ogleda u izveštavanju sa lokalne žitno-stočne pijace i pravljenje takozvnog pijačnog barometra,  a neretko stavljaju znak jednakosti izmeju novinarstva i čitanja pozdrava i želja slušalaca u kojima izmedju ostalog i baba na izdisaju svom unuku čestita položen vozački ispit  pesmom “Motori”u izvodjenju “Divljih Jagoda”.
         Jebi ga (kažem sebi pogotovo u noćnim satima kad sećanja počnu sama da naviru) više se redjaju mrtvi nego živi iako nisam u godinama koje su primerene memoarisanju, ali za razliku od onih kojima je partijska knjižica i učešće u političkom životu jedini put do novinarskg uspeha a da ne govorim o “novinarčinama” koje će i penziju steći ali da u životu nisu napisali lični stav, usudili se na kritiku ili komentar jer im izmedju ostalog to ne dozvoljava ni njihovo jezičko siromastvo.
        Ne tako davno listajuću sportsku štampu, naleteh na izjavu , kažu maga driblinga Dragoslava Šekularca, kojeg sam imao sreću ako ne da gledam na terenu ono bar da dodirnem kao klinac dok je izlazio iz svlačionice na mojoj Selters poljani, jer je davnih osamdesetih bio trener u tadašnjem zonašu OFK Mladenovcu: “Sve sam u klubu naučio: Supu da ne srčem, da se svakodnevno tuširam, presvlačim, brijem,namirišem...Danas nije tako…danas rukovodioci prvo sebe namire…” Ova Šekijeva izjava pred očima mi je stvorila sliku iz redakcije u kojoj mene jednog provincijalca, trčkarala sa stadiona na stadion zaduženog za prikupljanje izjava, klinca kojem je bilo najbitnije to što se nalazi u vidokrugu poznath fudbalskih faca, Branko Perovanović jedan od prvih fudbalskih menadžera bivše Jugoslavije, gromada od sportskog novinara , čovek na čiju inicijativu je odigrano prvo finale fudbalskog Superkupa Evrope izmedju Ajaksa i Rendžersa koje je pripalo Holandjanima, oslovljava sa Vi, dok me onako gospodstveno u crnom smokingu i sa leptir mašnom zamolio da mu okrenem izlazni broj na telefonskom aparatu ne bi li se najpre čuo sa nekim iz redakcije nemačkog “Bildcajtunga”, a onda posle nekoliko puta izgovorenog naglas Franc…Franc….uz duži osmeh nakon spuštanja slušalice i obavljenog razgovora na nemačkom rekao kako je dogovorio susret sa svojim prijateljom Francom Bekenbauerom. Sećam se da je iz fascikle pune nekakvih papira izvadio par fotografija na kojima sam ga video u društvu Pelea, Krojfa, Bekenbauera ali i čuvenog bokserskog šampiona Mohamed Alija.
           I što bi Šeki rekao sve sam u klubu naučio….tako sam i ja novinarstvo ali i život učio od onih koji se nisu novinarski kalili u buljama nekakvih opštinskih većnika, slavu i ime pravili stranaćkom obojenošću i stolica im uoči svakog ispisanog teksta bila prepuna pundravaca, ali sa sobom iz redakcije ”Žurnala” poneo sam i ono Močino- “zabodi naslov” pa mi je zato lakše da kad blogujem da one koji se hvale kako su u Mladenovcu postavili temelje zdravog ekonomskog razvoja nazovem LOPOVIMA i odmah naslovom “MLADENOVAČKI OLOŠ” otvorim temu o kojoj diplomirani lokalni novinari radije bi da čitaju nego javno saopštavaju stavove.
 Možda zato što mi je nekad nedostajala drskost, danas kupcima mladenovačkih preduzeća, političkim preletaćima i poltrončinama, stranačkim jajarama i prevarantima visokog ranga koji željno čekaju trenutak ne bi li mi presudili, stojim kao Močini fajteri u ringu i to spuštenog garda. U živam dok na ološ jurišam kao što su to na svoje protivnike radili Puzović, Mirković, Perunović ,Šaćirović, Ristić... Za razliku od mladenovačkih lopina i prevaranata, ja ne udaram ispod pojasa, nisam sklon ni duplom dekungu već sam pristalica krošea jer na privatizacionu i političku bandu treba ići svom širinom. U ovom meču za razliku od njih čiji su sekundanti korumpirane sudije i panduri, u mojem ćošku nema nikog osim savesti. Meni u ovom meču peškir nema ko da baci u ring, ali zato njima pretnja visi inad glave posle svakog udarca. Za razliku od njih koji su do još jedne borbe došli zahvaljujući pobedama i to onim nameštenim, ja se ponosim svim svojim dosadašnjim porazima jer biti poražen ne znači biti LOPOV.

DRAGAN GULA NIKOLIĆ

Mladenovacke magle

        Cim se nahranim besom eto mene  da vristim nad  tastaturom.Ne znam da li zato sto se ovako najlakse prikrivaju zivotni promasaji ili je to nacin da ublazim stid jer sam dozvolio da budem gudalo u rukama muzicara iz podkosmajskog kamernog  orkestra ali kako nije ostalo nista drugo nego da samorekonstrukcijama priznam i sebi i drugima da mi je fejsbukacenje odnosno blogovanje postala  cekaonica po kojoj prosipam uspomene onda je za mene to jedini nacin da ubijam neizvesnost od izricanja  kazne koju mi je vec pripremilo mladenovacko zivotarenje.

        Oni koji su se usavrsenom tehnikom dupelizistva samoizabrali a zatim u trenucima dokolice najpre u stranackim a onda i u opstinskim kancelarijama poredjali figure i odigrali po ko zna koju partiju cuvene igre “ne ljuti se covece,”sasvim je sigurno da se nikad nece postideti sto je njihova igra za nekoga predstavljala sudbinsku odluku.Te dokolicare danas nazivaju funkcionerima a figurice koje se u poslednje vreme vise sutiraju nego sto ih neko rucno pomera raznorazni skotovi i  novokomponovani biznismeni nazvase zrtvama tranzicije.Mozda zato sto nisam znao da oblikujem odnosno korigujem svoj zivot jos uvek se nalazim u magli i cijim podmetnutim lukavstvima odupirem se tako sto mi pravac drzi secanje.Dok koracam, uporno sebi govorim:Nema tog puta kojim neko vec nije koracao i  nema te sume u kojoj se neko nije izgubio.Postoji samo nepouzdana proslost zbog koje tesko sebe potvrditi u sadasnjosti...Eh,maglo jebem li te …Da ti nisi umesala prste meni se srce ne bi kidalo  ni one novembarske veceri osamdeset i devete  na beogradskoj Marakani kad sam bio samo jedan od onih 97.400 gledalaca  koliko je saopstio oficijalni spiker da se nalazilo  na tribinama i zbog tih tvojih podlosti Saviceviceva lopta koja je zavrsila u mrezi iza ledja golmana Galija nije imala nikakav znacaj vec se sutradan igrala nova utakmica a  Milan predvodjen Maldinijem,Brezijem,Ancelotijem i holandskim trijom Rajkardom,Gulitom Van Bastenom otisao je u cetvtfiale KESA.Zbog magle i nemackog sudje Diter Paulija koji je utakmicu prekinuo u 64 minutu mozda danas lakse i podnosim to sto jedni druge vise ne vidimo iako se nalazimo na dohvat ruke.Izlozenost ponizavanju,eksplataciji.podmetanju i raznoraznim tvorevinama koje su stvorile politicko privredne elite prouzrokovalo je i nove vidove slepila a kad je rec u mojoj varosi njegovi simptomi se ogledaju u tome sto se grabi sve ono sto je ispred nosa a daltonizam za ljudska osecanja siri se poput epidemije.Ne mogu a da se ne zapitam :Jel to taj cuveni srpski gen  R1a1 star dvanaest hiljada godina o kojem je razvukao teoriju Anatoli  Aleksijevic Kljosov profesor biologije na Hardvardskom univerzitetu?Jel tu lezi koren svih nasih muka?Ako smo po njegovom otkricu najstariji narod u Evropi znaci li to i  da smo najiskusniji lopovi na kontinentu?U magli po kojoj koracam tesko je ocekivati da cu ikad dobiti odgovor na postavljeno pitanje isto kao sto ga nije dobio ni Emir Kusturica u autobiografskoj knjizi “Smrt je neprovjena glasina” u kojoj se zapitao:Kako se naviknuti na zivot u vremenu gde su Leijepo,Dobro i  Uzviseno,proterana kategorija i antikvarna vrijednost ?”. E,zato ovo tastaturisanje, jer sam na olovku vec i zaboravili, sluzi  da se lakse pomirim sa cinjenicom  da necemo docekati da podmuklost,lopovluk i politikanstvo zauzmu mesto ako ne na deponiji ono bar  u nekom budzaku jer su to “vrednosti” s kojima ce se poput zlatnika  u Srbiji jos dugo trgovati.

           Zahvaljujuci ovim elektronskim novotarijama i  drustvenim mrezama omoguceno je svima, pa i meni jednom obicnom vagabundu i  intelektualcu u pokusaju da iznosim svoje misljenje,cukam do iznemoglosti i na taj nacin primenjujem terapiju  kojom se suprotstavljam frustracionim udarima.Nemam nameru da licne poraze pretvaram u pobede iako je i to u korenu onog R1a1 ali isto tako ne zelim ni da se pokorim onima za koje i nije potrebna neka velika mudrost da bi se uocilo kako poseduju ogranicene sposobnosti da sagledaju stvarnost.Svevremenska istina koju je Jovan Ducic izrekao u “Blagu cara Radovana” a koja glasi:„Ali ima ljudi koji sve smeju ne zato sto se niceg ne boje,nego zato sto se niceg ne stide”, meni je jos uvek vodilja i pravac kojeg se drzim u ovim mojim mladenovackim i podkosmajskim maglama.To sto gresim u proceni i ne razlikujem samopuzdanje od samouverenja i nije nekakva posebnost u varosi  rasula i haosa.Sve dok za istim stolom na krkanluku budu sedeli lopovi,panduri,tuzioci,advokati i po koja redaljkusa i sve dok se  na top listi dogadjaja umesto privrednih,kultutnih obrazovnih i sportskih dostignuca bude  nalazio  zalogaj kojim se nahranio nekakav kamatar onda je izvesno da srpski gen ima i podgen kojem pripadaju MLADENOVCANI.

Dragan Gula Nikolic