Mladenovačko pustošenje

           Znajući da nije neko mudrovanje ako kroz fejsbukačenje i blogovanje iznesem mišljenje da nema tog Srbina koji nije na Srbiju ogorčen a samim tim i Mladenovčanina koji nije čemeran zbog svih dešavanja u podkosmajskoj varoši onda ne ostaje nista drugo nego da dodjem u sukob sa samim sobom i po ko zna koji put tastaturom lupim sebi šamar ne bi li došao u stanje zdravog razuma i tako priznao da sam društvenu mrežu iskoristio za samoreklamerstvo i održavanje mučenja koje sprovode licemeri i lokalna politička prostitucija. Ali, ako je pokojni Predrag Milojević najbolji srpski novinar svih vremena, on koji je uspeo čak i od Hitlera da dobije intervju,na stranicama “Politike“ u svojoj rubrici „Kažem ja sebi“ priznao šta zna a šta ne ne zna da radi, onda ne vidim razlog da to ne učinim ni ja, jedan novinarčić koji trčka za lokalnim muvatorima ne bi li im poturio mikrofon ispod brade i mladenovačkoj javnosti putem televizijske slike i etra poslao njihove lažovske poruke.Još dok sam cedio pubertetske bubuljice pročitao sam Milojevicevu rečenicu:” Nista drugo u životu nisam radio ni umeo.Kad zakucavam ekser u zid čekić ne pravi razliku izmedju gvoždja i mojih prstiju“- koju dan danas glasno i jasno izgovorim ne bi li bolje čuo samog sebe pre nego što počnem bilo šta da palamudim kako ima običaj da kaže mladenovački politički i privatizacioni ološ.
           Kako sam vaspitan da je na sahranama nepristojno pozirati i brojati grumene žute zemlje koji lupaju po kovčegu već saosećati sa pokojnikovom rodbinom i prijateljima to je razlog zbog čega se ne lickam i ne prskam parfemima pre nego što krenem da radim priloge o mladenovčkim preduzećima i radnicima koji mesecima ne primaju platu.Ne vidim neku razliku izmedju sahrane i izražavanja radničkog nezadovoljstva. Kamera u rukama mojeg mladog kolege Miloša Miletića, kojem bih po godinama mogao biti i otac i onaj jadni dotrajali i izguljeni mikrofon po kojem je balavio i ološ koji ga je koristio za ličnu kampanju a onda se izvukao kao kurva posle grupnjaka ostavljajući mladenovacku medijsku kucu u rasulu i bez studija,dodju kao tamjan i bosiljak odnosno kandilo jer nam nije ostalo nista drugo nego da opevamo i žalimo. A, da sve bude u dosluhu sa pogrebom potrudili su se duvaraši kojih je u Srbiji kako na svadbama tako i na sahranama od pamtiveka.Ovi novokomponovani i namazani svim bojama, sa iskustvom stranačkog jajarenja na proteste dolaze ne bi li svoje političke ambicije nahranili tuđom mukom. Pokojniku se za pomoć nisu nudlili dok je bio živ ali zato su im u vreme političke izborne kampanja usta puna obećanja. Bezobrazno je za njih nepostojeći pojam jer osećaj griže savesti nisu imali ni kad su dobijali posao samo zato što su to naredile partijske glavešine, ni kad su pljačkali svoj grad, ni kad su prelazili iz stranke u stranku, ni kad su posle dobijenog prsta poželeli celu šaku ...Mladenovčka politička i privredna scena je kao ljubav iz interesa, brak u kojem se strast meri stotkicom i to onom kojom se politčari ako se oni tako mogu uopšte nazvati čašćavaju svakog meseca dok će većina plljčkaša „Keramike“,“Drapšina“ ili „Minela“ kojem ne stigoše ni umrlicu da odštampaju,za sebe reći kako su poslovali sa ovim preduzećima iako i kerovi lutalice znaju da je reč o lopovima i inteligentnim fakturašima.
            A gde sam ja u svim tim ljubavima? Meni ,kojeg stidljivo telefonskim putem zovu i jedni i drugi i sa uzdržanošću pitaju da kojim slučajem nisam mislio na njih kad sam“tamo nešto pričao ili pisao“, meni koji sam naučen da je poštenije kupiti odelo kod srpskog prekograničnog šanera nego sa parama od opljačkanih sugradjana i namučenih radnika zalizan i namirisan u vreme političkih izbora ući u štalu i glumiti zabrinutog za sudbinu šumadijskog gazdinstva, meni koji se ne stidim ličnog petoktobarskog razočarenja jer nisam ni slutio da će ubice biti zamenjene lopovima, meni kojem je sudbina na lokalnoj političkoj sceni dodelila ulogu sličnu onoj koju imaju švaleri dangubaši jer sam zarad ličnog opstanka primoran da budem učesnik i političkog kurvanja, ne ostaje ništa drugo nego da radim ono jedino što znam a to je da iz dana u dan kradem od sebe deo po deo života koji bi poklonjao sredini kojoj nisu smetale moje usrane pelene onda kad sam došao na svet. Ne bih imao ništa protiv ni da me jednog dana ludnica proglasi svojim ponosom jer sam se fejsbukačenjem i blogovanjem već svrstao u red pacijenata koji će konkurisati za laskavo priznanje ali bi me bolelo kao što me i sada boli pustošenje moje varoši.

Dragan Gula Nikolić