Fudbalski zornjak

         Sportski novinari imaju običaj da fudbalske utakmice koje se decenijama u Beogradu igraju nedeljom u prepodnevnim satima nazivaju matineom .Neko je davno osmislio da se zbog prebukirane fudbalske satnice u prestonici uvede loptaško jutrenje koje je vremenom gubilo draž i pretvorilo se u uže familijarno okupljanje od kojeg još uvek kakvu takvu korist imaju semenkari.
         Nisam od onih koji pedatno vode evidencije i skupljaju novinske članke tako da u glavi nemam ni približnu brojku kad je u pitanju moje novinarsko ali i občno posmatračko učešće na utakmicama koje za fudbalske provincijalce sadrže i elemente zornjaka.Ne znam kako to primerenije nazvati kad sam zbog kotrljanja lopte morao da se budim nešto malo posle prvih petlova a onda onako napaljeno Lastinim pilićarom sa krmeljivim i pogužvanim fudbalerima OFK Mladenovca da žurim na Lion gde su kao zapete puske cekali Putini“golubovi“,na Topčidersku Zvezdu gde je jedan od tabadzija starijeg kova Buca Al Kapone (otac Aleksandra Kneževića Kneleta momka čija je smrt označila početak krvavih devedesetih, miris baruta i prebrojavanje čaura na beogradskim ulicama) od starta upozoravajućim pogledom davao do znanja da Grafičar neće pokloniti bodove,u makišku šumu gde je desetak navijača Žarkova pored ograde režalo kao terijeri i ulivalo strah ili možda na Zvezdaru gde je na imanju čuvene fudbalske porodice Olarević igrao Mladi Proleter kojeg je Željko Ražnatović Arkan prekrstio u Mladi Obilić. Sećam se da baš tu na terenima Sportskog centra Inge koji je dobio ime po Slobodanu Olareviću Ingetu,čuvenom po tome što je imao osmoricu sinova sa kojima je držao kultnu kafanu u Ulici Dragice Pravice,shvatio šta je čuvanje tradicije dolaska na jutarnju utakmicu.Dok sam čekao zvanični protoklol susreta izmedju Mladog Obilića i OFK Mladenovca gledao sam kako nekoliko starina koje su uveliko gazile osamdesetu pažljivo papirnim maramicama briskale plasične stolice,.iz kese vadile jastučiće i sendviče,pored sebe odlagale kišobrane iako je bilo vedro bez nagoveštaja padavina.Na gotovo praznoj tribini sedeli su na rastojanju od nekoliko stolica a ne u sabijenoj gomili što mi je potkrepjivalo ubedjenje da svak od njih zna svoje mesto u gledalištu i pridržava se pravila kao da poseduje sezonsku kartu na kojoj je istaknuto numerisano sedište.
            Iako sam bio skoncentrisan na samu igru i nije proteklo previše vremena od kad je sudija označio početak susret , zahvaljujući jedanom običom autu i nešto dužem čekanju na ubacivanje nove lopte jer je ona prva završila daleko van igrališta i vidokruga ,moju pažnju najedanput je sa samog terena odvuklo pitanje koje sam čuo iz neposredne blizine komentatorskog mesta:Gde nam je prijatelj?Video sam starca koji je držeći u rukama kožnu futrolu od naočara onemoćalo ali uspešno se izvijao iz plastične stolice i pogledom usmerenim preko mene čekao na odgovor koji je dobio tiho i sažaljivo.
         -On više nikada neće doći.....usledilo je s druge strane moga ramena tako da sam se najedanput osetio kao pešadinac do kojeg dopiru vojne komande koje glase:Atomski s levaaa.....Atomski s desnaaa.....
        -Nije valjda?
        -Jeste.U utorak
        U, jebote,da mu nisam baš ja seo na mesto?Bilo je prvo što mi je palo na pamet.On i ovako neće doći, nego ne ide...Brzo sam spazio da je u drhtavoj ruci naočarsku futrolu zamenila jabuka što me je još više uznemirilo jer mi je glavom prostrujala misao da je zlatni delišes žute boje trebalo da bude spušten upravo tu gde se nalazila moja zadnjica.Odglumeo sam neugodnost. Premeštajući protokol,mikrofon .fasciklu.najnovije izdanje Sportskog žurnala, pomerio sam se za dva mesta u levo samo da bih pobegao sa onog na kojem sam dočekao početak prvenstvenog susreta i saznanje da baš jutros nema nekog ko redovno dolazi na utakmice.  
        Te fudbalske zornjake upamtio sam i po onima koje bi beogradske zlatare mogle proglasiti svojim ponosom.Nabildovani i namršteni sa debelim zlatnim okovratnicima i obaveznom kožnom torbicom koju su držali čvrsto prilepljeno uz telo ispod pazuha ulivali su strahopoštovanje na svakom koraku počev od stadionskog parkinga na kojem bi se pojavili u luksuznom automobilu sa zatamljenim staklima do tribine na kojoj su uznemireno kolutali u očima i brzopotezno iz fišeka punili šaku kikirikjem koji bi potom trpali u usta i stezali zubima kao što to čine papagaji drekavci sa oštrim i zakrivljenim kljunovima.Oni,gospodari nečijeg talenta,mitovi beogradskih splavova,maskote velegradskih kazina,nozdrvski usisivači belopraškastog trunja postali su moji suživotnici i konsultanti sa beogradskih terena.Visili su mi iznad glave,osluškivali moj komentar i pogledom kao udicom pokušavali da upecaju brojku pod kojom je bilo zavedeno prezime klinca koji bi možda u bliskoj budućnosti mogao postati njihova zlatna ribica.Ti menadzeri od kojih većina nikad nije ni šutnula loptu a sa pravilima fudbalske igre upoznavanje su započeli zahvaljujući kladioničarskoj ekspanziji znali su i da me „počešljaju“ dugocevkom koja im je visila ispod pojasa.Tako je jedan od onih podšišanih“ na opasno“bio vrlo pažljiv na igralištu kod bežanijske crkve jer mi je tarzanku doterivao na taj način da sam čitavu utakmicu izmedju Bežanije i Mladenovca proveo u šaputanju i nagadjanju da li mi se za češljanje potiljka pobrinuo“ Brovingom 7,65 mililetara“,“Dugom devetkom“ ili nekakavim starinskim „Lugerom“.Znam da sam u mikrofon tiho izgovarao ono što se dogadjalo na terenu i to ispod belog kišobrana koji je bio u rukama mog“ ljubaznog frizera“koji se potrudio da od pljuska sačuva kako mene tako i Janka Maleševića nekadašnjeg kamermana Televizije Mladenovac.
          U mojim fudbalskim jutrenjima posebno mesto zauzima i Sindjino igralište na kojem sam pokušavao da se rasanim.Barutana kako neki imaju običaj da kažu za stadion smešten na Voždovcu u ulici Vojislava Ilića uvek ću pamtiti po improvizovanom komentatorskom mestu i drvenim daskama na kojima sam zahvaljujući pitanju radoznalog cigančića po prvi put priznao samom sebi ono što sam svih godina komentarisanja skrivao od drugih.
         U sred komentara utakmice Srpske lige grupe Beograd izmedju Sindjelića i Ofk Mladenovca na iznenadjenje ali i zaprepašćenje kako mene tako i kamermana Bratislava Jovanovića, simpatični klinac obučen u neboplavi duks sa kapuljačom i plišane braon pantalone, uspeo je da se preko dva zalivena stepenika i male merdevine popne na skelu, unese mi se u lice i glasno upita: S,kim bre ti pričaš? Odmah sam isključio mikrofon i prestao sa komentarom utakmicu jer mi se stvorila jedinstvena prilika da nekome javno priznam ono što sam stvarno i osećao.
       -Sine,sam sa sobom.Hranim se pobedama i porazima.Vidim sve faulove ali ne mogu da utičem ni na igru ni na rezultat. Cigančić je samo klimnuo glavom ostavljajući utisak deteta čija radoznalost nije u potpunosti ispunjena.Ko zna ,možda sam mu trebao reći da radio i tv komentatori imaju tu privelegiju da ih niko neće proglasiti ludim zato što pričaju sami sa sobom?Nije se pomerio od mene ni kad sam nastavio komentar utakmice ....Ne sećam se ni rezultata jer ja sam od onih koji pamte samo šanse.Znam da sam doživeo mnoge nerealizovane i uverio se da postoje i zornjački ziceri.

DRAGAN GULA NIKOLIĆ

Mladenovac i njegova sela

           Poltronizacija varoši ovih dana dobija posebno poglavlje tako da će istorijski spisi zahvaljujući dimenziji koju ima društvena mreža zauzeti mesto koje su im svesno ili nesvesno odredili oni koji ne vide dalje od ličnog interesa. To da li će ih pojesti virusi ili ćemo jedni druge sami izujedati u ovom trenutku je najmanje bitno jer kolona poltickih prebega preti da mladenovčku dolinu gladi dovede do apokaliptickog stanja.
           Nemoralni,samoljubljivi,novinari koji su se ispilili u partijskim inkubatorima.intelektualci sa sumnjivim diplomama ili još strašnije bubalice kojima zivot svakodnevno lupa putače jer su nesposobni da knjiško znanje pretvore u stvarnost.polako ali sigurno ubijaju onaj duh koji je krasio sredinu koja se nepotrebno stidela toga što su joj balkanska dešavanja odnosno Sanstefanski mir i Berlinski kongres ispisali kote na granici njive i asflta.Ikone koje je kraljica Draga poklonila onog dana kad je poslednji Obrenović doneo ukaz da se Mladenovac proglasi za varosi i koje dan danas krase ikonostas crkve u Velikoj Krsni kao i pečat onog jadnog Aleksandar za kojeg bi se pre moglo reći da mu je presudilo nerotkinjino medjunožje nego oficiri zaverinici,obavezuju nas da lokalnim politikantima jasno damo do znanja da se niko zarad bolesnog egoizma ne sme igrati sudbinom Mladenovca i njegovih sela. Kvazi inteligencija, robovlasnici,povrdjeni konobari,razočarani pijačinci,nezadovoljni komunalci,nezasite ljubavnice,lokalni šarlatani , kolekcionari paketa socijalne pomoci koja se deli uoči izbora i nezaobilazni” vimari “ koji stalu i obor jedino vide onda kad suzama za dobijeni glas operu seljakovu izranjavanu šaku ponovo su poput opijenih sektasa krenuli da sladunjavom rečitoscu u dobro poznatom transu doprinesu uvećanju bratstva.         
           Zbog njih koji ne znaju da se stide i ponose se time što im je osvetoljubivost najjače oružje preti nam tama iz koje nas niko neće izvući ako ne probudimo svakog svog sugradjanina koji je spreman da ponosno udje u borbu svestan toga da mu u istoj meri preti opasnost kako od aždaje tako i od pacova.Sa rusevina mladenovačke privrede za bolje sutra naše varosi neophodno je podići sve opljackane i ponižene radnike kojima preti surova istina a to je da nikada ne vide i ne osete čari megalomanskog projekta “Beograd na vodi” jer zbog nemaštine put do srpske prestonice za njih će biti isto kao do Abu Dabija. To što se lokalna politicka trčkarala poistovećuju sa partijskim liderima I zahvaljujući glasu namenjenom stranci čija programska načela većina njih i ne zna ocekuju lično blagostanje.rukovodeće mesto u gradskoj opstini,javnom preduzeću ili u najblažoj varijanti upravnom odboru nešto je našta smo navikli ali isto tako da živimo sve poniženije,da je Mladenovac u njgoroj situaciji kako moralno tako privredno od postojanja,da je mladenovačko selo na izdisaju iako se do njega može doći asfaltom ali to je ona česma po kojoj se gazi jer se ipod nje novac prao i pretpetooktobarskom i u poslepetooktobarskom periodu .Kao i u svim političkim izbornim trkama tako I u ovoj martovskoj, zadnjice lidera su prepune raznoraznih mladenovackih uvlakača I po koje uvlakušice ali svi oni zaboravljaju da svako od njih ima svoje ime I prezime,obrazovanje,rezultat rada,karakternu crtu..Ono što je najbitnije to je i bračno stanje ne bi li svi gradjani Mladenovca znali da li se radi o nevinašcima ili su u pitanju stranačke profuknjace odnosno partijske pobegulje. Da li je iko od tih nalickanih partijaša zastao pored svojih sugradjana koji jedni drugima duvaju za vrat dok sa šerpicom u ruci čekaju milostinju njegovog veličanstva kazana?Da li je iko od tih interesnih koalicionih grabljivica za vreme svog mandata ostavio nešto svojoj varoši čime će se ponositi dolazeće generacije?Znam,reci će asfaltirali smo..Ali nikad I to koliko se ko u tom I takvom asfaltiranju ugradio.Koliko je potrošeno novca na “službene ručkove”?Koliko na telefonske razgovore?Koliko na sluzbena putovanja?Da li se iko u vreme iznorne kampanje uhvato i za svoj novčanik?Lako je glumiti višestranačje i biti poltički aktivan sa novcem opljačkanih gradjana Srbije .
            Sačekajmo da prodje i ova trgikomedija u dva čina. Ishod predstave je poznat kao i to da je u njoj uzeo ucesce veliki broj suflerai radnika na rasveti. Svako ko se susreo sa dramaturgijom nije mogao a da zaobidje čuveno praviloAntona Pavlovica Čehova koje glasi da ako kojim slučajem puška u prvom činu visi na zidu na kraju komada će morati da opali. Na mene već danima pucaju ćorcima a možda posle ovog teksta počnu i rafalno.Bitno je da se svi redom ispucaju a onda sledi ono što je neminovno-DEZINFEKCIJA MLADENOVCA.

DRAGAN GULA NIKOLIĆ

Mladenovačko pustošenje

           Znajući da nije neko mudrovanje ako kroz fejsbukačenje i blogovanje iznesem mišljenje da nema tog Srbina koji nije na Srbiju ogorčen a samim tim i Mladenovčanina koji nije čemeran zbog svih dešavanja u podkosmajskoj varoši onda ne ostaje nista drugo nego da dodjem u sukob sa samim sobom i po ko zna koji put tastaturom lupim sebi šamar ne bi li došao u stanje zdravog razuma i tako priznao da sam društvenu mrežu iskoristio za samoreklamerstvo i održavanje mučenja koje sprovode licemeri i lokalna politička prostitucija. Ali, ako je pokojni Predrag Milojević najbolji srpski novinar svih vremena, on koji je uspeo čak i od Hitlera da dobije intervju,na stranicama “Politike“ u svojoj rubrici „Kažem ja sebi“ priznao šta zna a šta ne ne zna da radi, onda ne vidim razlog da to ne učinim ni ja, jedan novinarčić koji trčka za lokalnim muvatorima ne bi li im poturio mikrofon ispod brade i mladenovačkoj javnosti putem televizijske slike i etra poslao njihove lažovske poruke.Još dok sam cedio pubertetske bubuljice pročitao sam Milojevicevu rečenicu:” Nista drugo u životu nisam radio ni umeo.Kad zakucavam ekser u zid čekić ne pravi razliku izmedju gvoždja i mojih prstiju“- koju dan danas glasno i jasno izgovorim ne bi li bolje čuo samog sebe pre nego što počnem bilo šta da palamudim kako ima običaj da kaže mladenovački politički i privatizacioni ološ.
           Kako sam vaspitan da je na sahranama nepristojno pozirati i brojati grumene žute zemlje koji lupaju po kovčegu već saosećati sa pokojnikovom rodbinom i prijateljima to je razlog zbog čega se ne lickam i ne prskam parfemima pre nego što krenem da radim priloge o mladenovčkim preduzećima i radnicima koji mesecima ne primaju platu.Ne vidim neku razliku izmedju sahrane i izražavanja radničkog nezadovoljstva. Kamera u rukama mojeg mladog kolege Miloša Miletića, kojem bih po godinama mogao biti i otac i onaj jadni dotrajali i izguljeni mikrofon po kojem je balavio i ološ koji ga je koristio za ličnu kampanju a onda se izvukao kao kurva posle grupnjaka ostavljajući mladenovacku medijsku kucu u rasulu i bez studija,dodju kao tamjan i bosiljak odnosno kandilo jer nam nije ostalo nista drugo nego da opevamo i žalimo. A, da sve bude u dosluhu sa pogrebom potrudili su se duvaraši kojih je u Srbiji kako na svadbama tako i na sahranama od pamtiveka.Ovi novokomponovani i namazani svim bojama, sa iskustvom stranačkog jajarenja na proteste dolaze ne bi li svoje političke ambicije nahranili tuđom mukom. Pokojniku se za pomoć nisu nudlili dok je bio živ ali zato su im u vreme političke izborne kampanja usta puna obećanja. Bezobrazno je za njih nepostojeći pojam jer osećaj griže savesti nisu imali ni kad su dobijali posao samo zato što su to naredile partijske glavešine, ni kad su pljačkali svoj grad, ni kad su prelazili iz stranke u stranku, ni kad su posle dobijenog prsta poželeli celu šaku ...Mladenovčka politička i privredna scena je kao ljubav iz interesa, brak u kojem se strast meri stotkicom i to onom kojom se politčari ako se oni tako mogu uopšte nazvati čašćavaju svakog meseca dok će većina plljčkaša „Keramike“,“Drapšina“ ili „Minela“ kojem ne stigoše ni umrlicu da odštampaju,za sebe reći kako su poslovali sa ovim preduzećima iako i kerovi lutalice znaju da je reč o lopovima i inteligentnim fakturašima.
            A gde sam ja u svim tim ljubavima? Meni ,kojeg stidljivo telefonskim putem zovu i jedni i drugi i sa uzdržanošću pitaju da kojim slučajem nisam mislio na njih kad sam“tamo nešto pričao ili pisao“, meni koji sam naučen da je poštenije kupiti odelo kod srpskog prekograničnog šanera nego sa parama od opljačkanih sugradjana i namučenih radnika zalizan i namirisan u vreme političkih izbora ući u štalu i glumiti zabrinutog za sudbinu šumadijskog gazdinstva, meni koji se ne stidim ličnog petoktobarskog razočarenja jer nisam ni slutio da će ubice biti zamenjene lopovima, meni kojem je sudbina na lokalnoj političkoj sceni dodelila ulogu sličnu onoj koju imaju švaleri dangubaši jer sam zarad ličnog opstanka primoran da budem učesnik i političkog kurvanja, ne ostaje ništa drugo nego da radim ono jedino što znam a to je da iz dana u dan kradem od sebe deo po deo života koji bi poklonjao sredini kojoj nisu smetale moje usrane pelene onda kad sam došao na svet. Ne bih imao ništa protiv ni da me jednog dana ludnica proglasi svojim ponosom jer sam se fejsbukačenjem i blogovanjem već svrstao u red pacijenata koji će konkurisati za laskavo priznanje ali bi me bolelo kao što me i sada boli pustošenje moje varoši.

Dragan Gula Nikolić