Mladenovacko licemerje

           Fejsbukacenje me sve vise podseca na vremena kad se u kaficima cirkalo na crtu.Cim se ulogujem to je kao da sam se uhvatio za bravu ugostiteljskog lokala u kojem tacno znam ko sedi za kojim stolom a ko rukavam glanca sank.Prisutna je cak i doza gordosti u momentu pojavljivanja jer valjda nista nije toliko bitno kao osecaj zapazenosti.Oni kafe posetioci koji su bili grupisani kako u desnom tako i levom zadimljenom cosku ili ovi fejsbukacki koji su se nacickali sa obe strane ekrana bilo u ravni ili po vertikali imaju istu potrebu kao i svi oni koji su nekad stubovima mladenovacke pijacete ceskali ledja.Korziranje glavnom carsijskom ulicom zamenjeno je kafenisanjima i probudjenom zeljom za ispijanjem sto vecih kolicina soka od jecma da bi se danas sve to pretvorilo u tastatursku borbu kojom se na sve moguce nacine pokusava ocuvanje nekada stecene drustvene pozicije ali i u juris kojim se dzinovskim koracima bezi iz anonimnosti.
            Iako sam misljenja da nisam izneverio nicija ocekivanja jer sam ubedjen da pripadam onima od kojih nikada niko nista nije ni ocekivao i dalje posle svakog vodjenja ljubavi sa bromazepanom pokusavam da se isteglim i smireno iz razvalina kako milosevicevskog tako i dosovskog sistema izvucem na povrsinu sve lesinare ali i crkotine ne bi li se podkosmajski vazduh konacno oslobodio abnormalne koncetracije otrova.Eto,ponovo upadam u jezicku varku i zbog necega sto bi se mozda moglo okarakterisati kao dodvoravanje, pojavu ne zovem pravim imenom vec je oblikujem da bi odglumeo pristojnost.
           Delim misljenje onih koji govore da u sredini prepunoj lopova ne treba na drustvenim mrezama previse drzati do morfologije .Pokradenima i izigranima nije do gramtickih zakonitosti odnosno do deklinacije i konjugacije vec je neophodno sto vise govoriti o smradu koji bije iza svakog mladenovackog ugla.Kako je doslo vreme da budemo zaokupljeni smradom jer je to ne samo lokalna vec sveopsta drustvena pojava onda mi kao prva asocijacija na pamet dolaze Karamazovi i opis kojim je Dostojevski progovorio o trulezi duse i to usred manastira Pitam se ali jos uvek ne dobijam odgovor-Ako je monah Zosima koji je propovedao ljubav i postenje tako snazno zaudarao kako li ce onda onog dana kad se bude raspadao zasmredti olos koji je opustosio moju varos? Zahvaljujuci Dostojevskom i karamazovstini naucio sam na primeru svetog starca da raspadanja nisu postedjeni ni oni koji su buducnost coveka videli u bratstvu izgradjenom na veri u Boga i Hristovom ucenju ali mi jos niko nije objasnio koliki je vek trajanja pljackasa koji opstaju tako sto mrvicama hrane sitne intrigrante i kupuju ljubav radnim mestima ili upravnim odborima u javnim preduzecima.Slova su mi se na tastaturi izlizala od spominjanja raznoraznih domacina i dokazivanja da u politiku niko ne ulazi da bi dobio izgubljene bitke svojih prethodnika vec da bi pokupio sto se pokupiti moze. 
           Da je fejsbukacenje poprimilo elemente kafanskog licemerja i poltronstva najbolji pokazatelj su oni sa kojima delis isti cosak razmenjujuci misljenja i to na njihovo insistiranje da bi se kasnije uverio u dvolicnost jer su poput kafanske ture poslali nekoliko lajkova bas onima koje su u elektronskom dosaptavanju izlepili slajmaricom.Ne,to nisu anonimni i lazni koji zauzimaju posebno ali znacajno mesto vec oni koji uzivaju u svojim transformacijama i nadaju se da bi u bliskoj buducnosti mogli biti nagradjeni tako sto bi potencijalnim jahacima na opstinsku kasu i kvadratne metre mogli biti na usluzi a njihova obaveza bi se ogledala u drzanju toalet papira dok izabrani voljom naroda ili mozda receno jezikom savremene politicke terminologije-prekomponovani bude vrsio nuzdu.
            Kad je rec o onim laznim fejsbukacima, oni se ponasaju kao oprezno gradsko pseto.Umiljavanjem se izbore za prijateljsku naklonost iako mu ne znas ni pedigre ni odakle stize a onda kad ga dobro nahranis okrece ledja i odlazi u nepoznato.To su one fejsbukacke dzukele koje se hrane informacijama i uzivaju u laznim prijatelstvima,one koje glume kucu iako je u pitanju pseto.Kako je fejsbukacko prijateljstvo pitanje slobodne volje a borba za bolje sutra moje varosi stvar istrajnosti onda me ni lavez sa tastature ne moze poremetiti.Zahvaljujuci naucenom u godinama kad ponos Srbije nisu predstavljali svinjarski trgovci ili kojekakvi brasnari i garaznom zvuku na koji sam se primao kao vecina provincijalaca koja je zakoracila na stepenik Studentskog kultrnog centra ili provela bar jednu noc na Akademiji u Rajicevoj ,prema lavezu i pretnjama se odnosim tako sto proverim da nisam slucajno zaboravio stihove iz pesme” Kreni prema meni” kojom su Cane i Anton obelezili mozda i najbolji period u postojanju Partibrejkersa: “Mozes da lajes,mozes da rezis,mozes da ostanes,a mozes i da bezis. Bez duse si niko,bez duse si nista,kupujes, prodajes,oduzimas i dodajes.” 
          Posle provere pogledam da li je Mladenovac i dalje tamo gde je nekad bio,da li je na curulama blato ili se mozda salonke sijaju pa iz pomente pesme dodam i ono KRENI…

Dragan Gula Nikolić
   

Bezimeni

          Danima nisam udarao po tastaturi jer sam doziveo paralizu prstiju onog trenutka kad sam ugledao da je na drustvenoj mrezi osvanula fotografija iz davne proslosti jednog od mladenovackih prevaranata.Vizuelni prizor u meni je izazvao nedostatak daha i poremecaj pokreta ali ne i kontrolu misli.Kako sam osetljiv na skorojevicku demagogiju i znam da zivim u sredini u kojoj pismeni i nepismeni nisu jedni te isti jer u vecini slucajeva pismeni sluze kod nepismenih onda mi je bilo i normalno nepridavati prevelik znacaj tome sto se kratkonogi iz Trsica prevrce u grobu.Ali to sto se lopine samoreklamiraju kao humanitarci i ljudi od vizije koji ce doneti bolje sutra Srbiji i izmrcvarenim gradjanima Mladenovca samo je podstaklo haoticnost u konglomeratu mojih misli.Rekao sam sebi:Jebe se njemu i za licnu nepismenost i za moj literarni izliv zuci sve dok moze da jase na grbaci sumadijskog seljaka i robova koji su pljunuli na svoju fakultetsku diplomu ne bi li licnim prezivljavanjem od jednog brda cvaraka napravili lokalnu ikonu. Vlasnici “uspesnih firmi” ciji clanovi uze porodice primaju platu iz drzavne kase a prodaju muda za bubrege tako sto nam drze slovo i to na drustvenoj mrezi o nesposobnima koji sede u opstinskoj upravi, samo demonstriraju svoju pohlepu i zelju da u potpunosti zagospodare sredinom u kojoj je lakse narkomana skinuti sa gudre nego nezaposlenog sa sluzbe za nacionalno zaposljavanje.
           Evo, mene poslednja i toliko hvaljena akcija nazvana “grom” koja je za cilj imala suzbijanje narkomanije uopste nije “zakacila” iako sam osvedoceni smrkadzija kao i vecina mojih sugradjana.Mi smo navuceni na besparicu tako da svaki dan “vucemo crtu” a da cudo bude po nas vece cak su nam i dileri na slobodi.To su oni koji su od gradjana Mladenovca napravili zavisnike i uzivaju u njihovim tripovima i izdrzljivosti .
          Ne samo da smo dozvolili lokalnim gedzama da nas ponizavaju nego smo bagru i uvezli.Poltikanti su iskoristili priliku da skupe poene u zajednickoj akciji onemogucavanja pretvaranja kasarne u Maloj Vrbici u azilantski centar ali ne i da podele sudbinu sa radnicima” Keramike” koje je olos iz Bugarske gurnuo u tunel iz kojeg se svetlost nenazire.Po svemu sudeci solidarnost sa radnicima koji cetrnaest meseci nisu primili platu ne zavredjuje medijski publicitet pa zasto bi neko mitingovao i postavljao barikade na mladenovackom nadvoznjaku? 
          Oligarhija koja je unistila Mladenovac, na prethodnim izborima dobila je konkurenciju u novokomponovanom fazsizmu koji nije prosao iako je ulogu Gebelsa dobio pridruzeni clan porodice poznatog fakturasa i sticung majstora, odnosno jednog od onih koji su kopali raku “Keramike”. Televizijska kampanja nije dala zeljeni rezultat tako da je utrosen novac za kupovinu jedinog medija sa lokalnoim frekvencijom vrlo brzo izvucen po dobro uvezbanoj fakturaskoj metodi ali boelsna zelja da se pored svega postane i politicko mudo dovela je do cvrsto stegnute olovcice kojom je stavljen potpis za smenu aktuelnog predsednika opstine. 
          Gledajuci nedavno prilog TV Aldazire napravljen u Maloj Vrbici,u kojem jedan od zabrinutih mestana na pitanje odgovori pitanjem:Da li bi ste vase zensko dete smeli da pustite da tu ide peske do skole i nazad? Odmah mi je glavom prostrujala misao a kako to da se niko u drzavi lopvluka nije zapitao:Da li bi smeli da pustite vase zensko dete da radi tamo gde umisljeni nerast stoji na debelom novcaniku i svakog trenutka spreman je da zaskoci kao svaki vepar? 

           Ocigledno dozvolili smo da o nasim zivotma odlucuju moralne spodobe,kvalifikovani poltroni i dobro upakovani ljudski otpad natopljen parfemom ne bi li kojim slucajem na povrsinu ispario smrad koji nose u dubini duse.To su oni cija imena nisu vredna isticanja pa zato u ovom blogovanju paznju sam poklonio bezimenima.U pitanju je smece koje treba na vreme pocistiti jer cemo za napravljenu deponiju sami snositi krivicu.
Dragan Gula Nikolic.

 

Mladenovacka prividjenja

         U mojoj ulici nekad se igralo nekoliko seva i basketa dnevno.To sto smo se delili na Grobare i Cigane nije bila nikakva novina ali ipak podela na zutace i belace u velikoj meri nas je razlikovala od drugih delova Mladenovca.Boja zgrade u kojoj smo stanovali bila je nase obelezje,predstavljala je timsku registraciju ili ulaznicu za deo utabane njive koja se i danas nalazi pored zgrade mladenovackog dispanzera.Na toj njivi gradili smo medjukomsijski rivalitet ali i po prvi put u zivotu suocavali se sa znacajem pripadnosti.Bili smo ponosni sto smo deo neceg pa makar i onog sto se nazivalo zutacem ili belacem jer je to bio dokaz da da nismo od onih kojima je pripisivano preskakanje lastisa i za koje nije bilo mesta u ratobornom loptanju.
        U podrumskim prostorijama koje su nazivane vesernicama ali u kojima niko nije susio ves jer su valjda nasi matorci terasu shvatali kao izlozbeni prostor na kojoj je trebalo pokazati gacice i bruseve,osmisljavala se taktika za svaku utakmicu i posebno stavljao akcenat na odbrambena zaduzenja.Igrati u odbrani je podrazumevalo uzimanje obaveze na sebe koga ces cuvati i cija ces na terenu biti verna senka..U tim prostorijama u kojima su se kovali turnirski planovi,odigrala bi se i po koja zuca posle koje bi rame danima trnilo a iz dobro zadlanjene usne skoljke sustanje je stvaralo osecaj nelagodnosti.
           -Uvo mi bunari-govorio sam samom sebi.Nije mi padalo na pamet da se bilo kome zalim i opisujem da mi je u culu sluha kao u buretu vrele vode na cijoj se povrsini mehuri odbijaju jedan od drugog isto onako kao kad se cukaju klikeri staklenci.To sto sam bio zadlanjen smatrao sam privelegijom ali danas u samoanalizama bacenih godina cini mi se da je to bio kontrolni zadatak koji je zivot svrstao u plan i program ne bi li se stecenim znanjem lakse ukljucio u nadolazeca gradiva. Tako su sve moje jednacine sa jednom ili vise nepoznatih vukle koren iz podrumskih prostorija smestenih u nekadasnjoj Koste Racinoj i sa njive zabodene u sred varosi.
        Za razliku od danasnjih turnira koji predstavljaju kolokvijum za buduce profesionalne grebatore,oni koje smo mi organizovali bili su nasi i niciji vise.Bilo da se radilo o sevi ili basketu ,nama koji smo na njivu iz podruma istrcavali kao zecevi ,nije bila potrebna pomoc kancelarijskih pacova koji su zahvaljujuci mesanju lepka i plakatiranju varosi postali stranacki kondomi.To su one gumice koje najcesce pri snosaju koriste politicki profiteri ne bi li se zastititili u medjupartijskom kurvaluku.Pozicija i opozicija odavno uzivaju u grupnjaku pa je zato svima postala jedna od najdrazih poza koja se zove-BORBA PROTIV NARKOMANIJE.Cim pozele da zajasu ili su vec zajahali,kofadzije odnosno plakatasi izrastaju u borce protiv narkomanije ,organizatore turnira li mozda koncerata koji ce zadati smrtonosni udarac onima koji su davno rezervisali kartu za imaginarno putovanje na krilima halucinogenih supstanci.
          Na srecu svih nas koji smo na njivi gulili kolena i ponosno pokazivali skorene kraste bilo je to vreme koje nije poznavalo politicke narko dusebriznike pa samim tim niko nam nije ni mogao uskratiti tripove.Meni se pricinjavalo da stojim na golu Zvezde u crnoj pamucnoj majici, istoj onakvoj kakvu je na sebi imao pokojni Olja Petrovic kad je u utakmici cetvrtfinala Kupa Pobednika Kupova u penal seriji zaustavio udarac cuvenog Santiljane. Eliminaciju Reala u Beogradu i sliku sa crno belog telivizora proizvedenog u Elektronskoj industriji Nis urezao sam u secanja za sva vremena pa mi se mozda zato i pricinjavalo da me saigraci na njivi nose na ramenima kao Zvezdini igraci Ogjena Olju Petrovica.Moj kec na ledjima bio je ispisan tako sto sam ga zalepio belom selotejp trakom a nekako sam se najvise pribojavao da mu ne pridodam dvojku jer je broj 12 bio namenjen rezervnim golmanima.Kako o rezervnima niko nije pricao vec samo o glavnima tako sam i ja kasnije u svako doba dana ili noci znao da je Zvezdin kec Aleksandar Stojanovic,Partizanov Petar Borota,Hajdukov Ivan Budimcevic,Dinamov Zelimir Stincic,Radnickog iz Nisa Dragan Pantelic,na golu Vojvodine je bio Ratko Svilar,Osijeka Ratomir Dujkovic,mostarskog Veleza Enver Maric,Rijeke Radojko Avramovic, Buducnosti Momcilo Vujacic,za Trepcu je branio Mutibaric,mrezu Ofk Beograda je cuvao Zdravko Bukarica a tuzlanske Slobode cudesni parader Ranko Cakic.Golmana Hajduka Ivana Katalinica pamtio sam vise po brkovima nego paradama ali sam se zato lozio na let medju stativama Sarajlije Slobodana Janjusa.
           Danas kada su se vremena mladenovackog ulcnog loptanja u kojima do izrazaja nisu dolazile socijalne razlike pretvorila u hronike detinjstva i rasprodaje uspomena i kada se za svaku izrecenu istinu istice kandidatura za zvanje budale , onda sve vise na znacaju dobija izreka starih Latin koja kaze-“Sta hoces drugi da precute,prvo precuti sam” Lokalni borci protiv narkomanije sa izrazenim organizacionim sposobnostima koji su se u vreme predizborne kampanje nabildovali zahvaljujuci nosenju kofa i mesanju lepka zaboravili su samo jedno a to je da svaki narkoman i diler imaju svoje ime i prezime.
         Kako sam ja u svojim tripovima video golmanske parade a oni ocigledno funkcije, opstinske fotelje i posao u javnom preduzecu onda je sasvim sigurno da zivimo u varosi prepunoj prividjana.

Dragan Gula Nikolic.

NA GROBU MOJE VAROŠI

       Danas kad niko ne zeli da prizna i prelomi preko usana primoran sam da obelodanim istinu.Iako svestan raznoraznih poziva ne bi li posvedocio, odgovorno putem blogovanja i fejsbukacenja zelim da saopstim kako je smrt moje varosi nastala kao posledica silovanja.U smrt je odvela naivnost i slepo verovanje u bolje sutra koje su iskoristili lokalni poltikantski olos,raznorazni dodjosi i djilkosi transformisani u domacine koji se nad njom godinama izivljavase.Iako nisu direktno ucestvovali u samom cinu redaljke jer su nesposobni da bilo sta u zivotu urade a kamoli da ga bilo kome zavuku, u saucesnistvo bili su ukljuceni i lenjivci zarazeni virusom pohlepe. Dok mi prebrajavamo sicu ne bi li varosi za pokoj duse kupili i zapalili svecu,njene siledzije trenutno se tusiraju ispod bankomata i nemareci previse sto im muda izjedaju picajzle. Jebe se njima za pedikulis pubis jer su nauceni da vaska na vasku ide pa se danas bezbrizno sepure i zive u nadi da se varos ne moze povampiriti. Ne znam da li me je slucajno zanisanila ili zbog toga sto sam jedan od onih koji joj redovno odlazim na grob ali mi sve cesce dolazi u snove i to lepsa nego sto je bila.
-“Nisam vristala jer sam znala da sam bespomocna.Bilo mi je grozno dok su me rascepljenu udruzeni samarali julovci,espesovci i dosovci.Videla sam i kako jedni druge zadovoljavaju pa sam molila boga da izdahnem i nestanem da ne bih i trpela bescasce u Sodomi i Gomori.Onog trenutka kad su poceli jedni drugima da vade oci jer nisu mogli da se dogovore ko ce gde da postavi benzinsku pumpu ili napravi stambenu zgradu a uz to dosaptavase se oko otimanja Keramike,Minela ili Razvitka ali i i planirase broj robova u Makovici i Jugoazbestu, rekla sam sebi:Evo olose,jebi do mile volje ali ne zaboravi da sam ti poklnila prostor za dva groblja.Sacekacu i vas i vase samo sto cu pre toga u kolu biti ja na kecu.Kako se kolovodja ne pita na koju stranu vuce kolo onda se ni vi necete pitati koja je kazna za pustosenje i otimacinu…” Raspricala se moja varos u snu pa veze li veze.Prica mi ponosno kako je imala dva bioskopa, rvackog asa Kovacevcanina Gedzu,drugoligase u fudbalu,kosarci i boksu,hvali se kako je usvakoj ulici imala po jednu garazu u kojoj je vezbao nadolazeci rock sastav…Ma,slusam je i ne trepcem.
-“Ogresila sam se o svoju decu. Zamerala sam za svaku tucu Gerilcu,Mustafi,onom malom Gidzi ,kritikovala zbog pica onog jadnog Miga…Pamtim ih sve poimence kao i svaku njihovu tucu ferku.Sumnjicava sam bila prema onome sto su donosili iz belog sveta a mazila sam one metiljave koji kad odrastose pocese da otimaju od mene.Ne samo da su mi sve vredno uzeli nego su me i rascepili.Verovala sam i dodjosima kojima sam sirom otvorila vrata javnih preduzeca.Mislila sam- nas namuceni narod, kad on zajahao pa ne zna da stane.Ja sam danas mrtva pa ne brojim pridoslice koje imaju obicaj da stave ruke na dupe dok setaju.To je onaj manir sa kojim se danas najcesce ulazi u stanicu policije,postu, opstinsku upravu ili upravu prihoda.Ma,kad Sumadija nije billa sirokogruda?Nase je oduvek bilo da udomimo…”
Eto,tako se moja varos i ja druzimo kako u snovima tako i na njenom grobu.Za svecu koju nisam upalio vise mi ne zamera.Zna ona da nas je isti olos pokrao.

DRAGAN GULA NIKOLIĆ
18 nov 2013

MLADENOVACKI PREVARANTI

  “Nemam vremena da lazem”.Bas,ovako doslovce je osvanuo status na fejsbuk profilu knjizevnika Igora Marojevica, inace  mog druga iz studentskih dana.Kazem druga,jer mi je uvek nekako tesko bilo da izgovorim rec  kolega. Razlog najverovatnije lezi u tome sto mi je odrastanje pratilo to neizbezno druze na koje se nastavljalo–mi ti se kunemo odnosno nase rosno cvece  ili  ljubicice plava.Autor nekoliko sjajnih romana kao i dobitnik vise knjizevnih priznanja medju kojima su ona iz fondacije Borislav Pekic za roman “Zega” ili Desimir Tosic za knjigu eseja “Kroz glavu”,svojim statusom kao da mi je skinuo krmelje sa ociju i  upozorio na cajtnot.Eto.upotrebih taj germanizam jer mi je nekako najprivlacniji u docaravanju vremena koje curi.Kako je moje vreme u mnogo cemu iscurelo i polako gazim ka zivotnom dobu za koje kazu da je omiljena igracka samoce, onda rekoh da dok jos uvek imam snage pokusam da pruzim svoj skromni doprinos u necemu sto podseca na kupanje slonova.

        Mladenovac nema zooloski vrt ali zato ima slonove.A.kad je rec o kupanju ono se izvodi tako sto radnik zoo vrta pere slona sve do onog trenutka dok slon surlom ne uzme cetku od radnika  i pocne sam da se brise.E,ovi nasi mladenovacki slonovi sa diplomama sumnjivog porekla poceli su da se brisu i to tastaturom ne bi li se oprali zahvaljujuci drustvenim mrezama na cime su im blogeri i fejsbukaci zahvalni jer je upotpunjena slika o njima.Ne samo da se radi o prevarantima vec i o polupismenima koji bi na surlama da drze ionako unistenu podkosmajsku varos.

        Ne tako davno procitao sam kako se jedan “lokalni domacin” pohvali i to bas na drustvenoj mrezi kako poznaje sebe kao psihologa i pedagoga i da mu je psihologija bila najbolje ocenjen predmet.Pokusao je “domacin”da opise i to kako mu ni psihijatrija nije strana jer navodno dobro prepoznaje kretene koji ceo zivot tumaraju po mraku.Kako sam po senzibilitetu blizi onima koji tumaraju po mraku nego dobro ocenjenima iz psihologije onda se ponosim time sto veoma lako prepoznajem mladenovacke sticung majstore,tranzicione mutivode,privatizacine hohstaplere,grobare”Keramike”i savremene robovlasnike.Nekako mi je postenije da vreme provodim u mraku nego da strepim od “letovanja u Bacvanskoj”.Kazu da tamo nije sve jedno ako pri tusiranju ispadne sapun jer gladna usta Srbije izgubljene godine nadomeste sldostrascu tako sto jurisaju otpozadi.Mene su u vojsci ucili da se pridrzavam komande koja je glasila- atomski s leva odnosno- atomski s desna ali zato danas postoje oni koji samo priznaju-atomski otpozadi.

      Ovo blogovanje ima i humani znacaj jer ono dodje kao i priprema i pruzanje pomoci onima koji ce u bliskoj buducnosti otici na letovanje.Tastaturom kao pomadom “turistu” treba dobro namazati ne bi li lakse podneo kako suncanje tako i neizbezno tusiranje propopraceno iskliznucem sapuncica.Kako pripadam generaciji cija su letovanja obelezili stihovi pesme “Krivo je more”u izvodjenju “Divljih jagoda”a i“domacini” su odrastali uz slicne zvuke onda ne sumnjam da ce modifikovan  refren koji glasi “Kriva je pohlepa”biti hit na njihovoj predstojecoj turistickoj destinaciji.”

      Ne mogu a da ponove ne citiram ono Igorovo-“nemam vremena da lazem”jer me na to obavezuju svi oni sa kojima delim dobro i zlo i svakodnevno gazim mladenovacki asfalt.Ne samo da nemam vremena nego nemam ni razloga da lazem da je pre nekoliko dana opstinski novac uplacen na racun Radio televizije Mladenovac zavrsio u “Agori”a po recima Marine Protic poverioca kapitala kojeg je ovlastila Agencija za privatizaciji cak cetirsto hiljada podigao je bivsi kupac pod izgovorom da se radi o dugovanju prema njemu.

       Za danas toliko o prevarantima.Ovo blogovanje zavrsicu onim istim recima koje se juce nadjose na mojoj fejsbuk stranici:

       Necu vise o papiroloskom kupcu.Izdahnuo je na mojoj tastaturi.On je od danas i zvanicno proslost.Ne zelim da bude protumaceno kao narcisoidnost ali sam ponosan na ludilo koje me je nosilo dok se nije i konacno stiglo do cilja.SRUSIO SAM JEDNU NAKARADNU PRIVATIZACIJU.Hvala,svima koji su me u tome podrzali.

 

Dragan Gula Nikolic

29 sept 2013 

Mladenovacka politicka perverzija

     Predstojeci utorak nije obican dan za mladenovacku politicku scenu.Kako je demokratiji u mojoj varosi odavno skinut njufler te su se na njoj vremenom naredjali raznorazni politicki perverznjaci, onda ovoga puta na sceni ce biti voajerizam.Brojni pogledi bice usmereni ka skupstini grada gde je vec ugovoreno rascepljivanje Djilasa.
      U mladenovackoj opozciji trenutno je aktuelno dobrojavanje.odbraojavanje i neizbezno napusavanje.Dok se traga za odgovorom ko je kome zaposlio svoga, pa makar to bilo akademsko unuce, u vladajucoj nagodbenoj koaliciji sve je spremno za podrhtavanje i vlazenje. A, da li ce neko izgovoriti ono cuveno-”Sve je dobro kad se dobro svrsi”zavisi od nekoliko faktora pa i od vijagre.Hocu reci da je za dobru snosku ovog puta najbitnija Krkobabiceva izdrzljivost.
Nisam od onih koji lako pamte datume i godine, tako da cu izostaviti detaljisanje ali mi se ovih dana u mislima pojavise kao iza nekakvih zidina reci Dejana Cokica, sadasnjeg predsednika mladenovacke opstine.U onom istom studiju koji je porusio papiroloski kupac RTVM i to u emisiji “Dijalog”,Cokic me je iznenadio kad je otvoreno rekao:”Ja cu biti predsednik opstine.Za razliku od mnogobrojnih u Mladenovcu koji se bave politikom, ja kad skinem odelo i kravatu imam gde da se vratim. Ne znam gde ce se vratiti pojedinci…”
      Nisam tada ni pomisljao u kojoj meri su pojedinci napunili novcanike samo zato sto su stranacka trckarala pa ako hocete i moralne nakaze ali mi je uoci utorka i zakazane redaljke uhvatilo nestrpljenje kao u dane kad sam iscekivao crtic u sedam i petnaest.Nije to bio obican crtani film vec “Tom I Dzeri”, zahvaljujuci kojem sam kasnije naucio da uocim kako u odsustvi macke i misevi kolo vode.Za njihovu masovnost i sam nosim deo odgovornosti jer sam premalo ucinio u postavljanju misolovke tako da se oni slatko naigrase a uz sve to i napunise, pa kako umesto obraza imaju i djonove onda tesko da ce ikad pocrveneti.Nece sigurno ni onda kad ih neko upita:Sta ste uradili u proteklom peridu?Koji je vas doprinos sredini u kojoj zivite?Odgovor je tesko dobiti jer su stranke kako na vlasti tako i u opoziciji prepune onih recikliranih koji kao otpad nisu prolazili kroz filtere vec kroz guzice.U demokratama marsiraju julovci, u naprednjacima za ulogu barjaktara vodi se bitka izmedju bivsih cetnika i sakupljaca partijskih knjizica, dok su oni takozvani nestranacki odbornici posebna prica.Jedan je u vreme izborne kampanje napravio ogroman posao veterinarima jer ga je sef propagande ubedio da ga voli kamera pa se danima natopljen parfemima slikao ispred obora i u stalama.Kazu da je to prouzrokovalo kijavicu pa je u mladenovackim selima curenje iz nosa imalo svako drugo i svince i tele.Isti je zavoleo binu tako da sa pojavljivanjima na njoj nije prestajao ni posle politickog kraha.Ne znam da li zato sto ga je varos proglasila dvojnikom folkera Mitra Mirica ili iz nekog drugog razloga ali “nas lokal patriota”i danas cesto gostuje u kabinetu predsednika gde na bis i po nekoliko puta “otpeva” ono Mitrovo- “Ne moze nam niko nista,jaci smo od sudbine…”. Zli jezici govore da je ovih dana bio jaci i od olovke,jer ne bi da javno stavi potpis…Nas pevac bi kako stvari stoje da nesto novo peva posle utorka.
      U narednoj nedelji mozda Mladenovac iz doline gladi preraste u festivalsku varos jer ce kako stvari stoje pevaca biti na svakom koraku . Amateri bi u profesionalce iako nije bitno sto je orkestar.poprilicno neustimovan..Sve dok je nemih posmatraca dotle ce biti i fals pevaca!

Dragan Gula Nikolic
22 sept 2013 

Mladenovacko zvakanje

Da bi ti tekst bio objavljen u prvom licu, u novinarstvu bi trebalo da budes neko mudo.Ta muda su najcesce ona koja nazivaju doajenima i koja bi trebala da sirokom auditorijumu dokazu svoju novinarsku potenciju tako sto imaju svoj  cosak i u njemu mogu da karaju do mile volje.Ne znam da li se radilo o nekakvom posebnom daru ali sam veoma lako i to to kao novinarski potrcko u “Poltikinim”liftovima  prepoznavao te vrle karace.Rekao bih da su svi do jednog imali naviku da ceskaju bradicu, da kaziprstom pomeraju naocare sa vrha nosa ka celu,  a uz sve to i da pogledom probijaju vrata lifta,Novinarski autoritet odrzavali su tako sto su reci pozdrava cedili kroz vestake,valjda dajuci drugima do znanja kako im karacki umor ne dozvoljava da na drugi nacin opste sa okolinom.Njihovo geslo je oduvek bilo:Ako me zelis onda me citaj….

Zasto o ovome blogujem? Sta me je to vratilo u dane kad sam uzdignute glave hodao kroz Knez Mihajlovu kao da su  svi u njoj znali ko je D.N? Bili su to dani kad sam ziveo u ubedjenju da mi se svi dive zato sto imam tu privelegiju da mogu da udjem u kacelariju Dragana Dzajica ili zahvaljujuci svojim urednicima kakav je bio Miodrag Simeunovic da u  “Zurnalu” opalim naslov preko cele strane- “Marakana nije korzo” i to citirajuci Ljupka Petrovica posle Zvezdine minimalne pobede nad Radom?Bili su to oni dani kad mi se nije brisao obraz i po nekoliko dana zato sto me je Milljan Miljnic u sred bela dana na ocigled brojnih prolaznika poljubio na Studentskom trgu,.tacnije preko puta filozofskog fakulteta.Za pokojnog cicu to i nije bila neka novina jer je to cesto imao obicaj da uradi  pozdravljajuci se sa novinarima uoci brifinga u kancelariji tadasnjeg FSJ.Zasto o svemu ovome ovog sptembarskog popodneva?

E, po tastaturi bijem zbog nedavnog susreta sa Nenadom Jovanovicem Racom,mojim drugom iz pubertetskih dana Srete me Raca ispred mladenovackog kafea “Kralj “pa mi pruzajuci ruku rece:

-Ti resio da dobijes ulicu u Mladenovcu?

Citajuci mi vljda zbunjenost sa lica i da bi preduhitrio moje pitanje o kojoj i kakvoj ulici se radi,Raca ga sruci kao iz rukava

-Citam pises sve i svasta po fejsbuku.Mislim,ono sto bi u Mladenovcu mnogi hteli ali se plase.

Ostao sam zatecen i nisam znao sta da odgovorim.Mozda sam mogao da isfoliram Racu ali ne i sebe ako bih rekao da se ne slazem sa njegovim misljenjem..Prijalo mi je… Pomislio sam:Eto,dodje vreme da i mene neko svrsta u red onih karaca koji ga prevarantima guraju do iznemoglosti..Kad kazem prevarantima,tu uvek pomislim na mladenovacke politikante,podguzne muve i dousnike u javnim preduzecima a najradije bi

da uz sve to  “pipkam” lokalne domacine odnosno robovlsnike i privatizacione hohstaplere”.To je ona  fela za koju bih rekao da je dusu dala za javni snosaj.To su oni koji ce ti sve dati ali ne i lovu koju su pokrali od Mladenovcana.Za njih je ucesce u poltickoj stranci isto sto i grupnjak a osnovno pomagalo za zadovoljavanje potreba i dalje dok narod bude cutao bice im bankomat. Susret sa Racom probudio mi je secanje na dane dok smo u njegovoj sobi slusali Azru i lozili se na Stulicevu furku,odnosno stihove:

 

Smrdljivi grad zatvara podrume
smrdljivi grad zatvara ulice
smrdljivi grad je zadovoljan sobom
strukture ga dobro furaju

Bilo je to u onoj istoj zgradi na uglu pijacete gde neko ovih dana polaze ispit iz savremene mladenovacke arhitekture na temu-Podizanje golubarnika u gradskom jezgru..

Eto.jedan slucajan susret samo jos jednom me je primorao da osetim gorki ukus mladenovackog zvakanja .O posejanom semenu lopovluka koje radja na sve strane, uvek ce se naci neko ko ce bez straha prozboriti pa makar to bilo i  blogovanjem odnosno fejsbukacenjem.

 

Dragan Gula Nikolic
16 sept 2013

ZVAKA-MOJI VAROSANI

Ne znam odakle da krenem. Da bih stigao do CILJA trebalo bi da znam gde se nalazi START. Koliko mi je poznato, za svaku regularnu trku potrebno je pažljivo sačekati da neko pucnjem označi pocetak. Ako kažem da sam prevalio ne baš zanemarljivo životno doba, a da još nisam ni krenuo, onda sam bliži verovatnoći da nikad neću ni stići. Iako znam da je u trci potrebna konkurencija i da ne mogu trčati protiv samog sebe, to ni u kom slučaju ne znaći da želim da me neko usmerava. Za tapkanje u mestu okrivljujem samog sebe. Previše vremena sam potrošio na uspostavljanju samodijagnoze i pokušaju da pronadjem odbrambeni mehanizam ne bi li se zaštitio od lokalne infekcije. Svestan sam da u konkurenciji trenutno inficiranih i hronično obolelih u trku ulazim kao trkač sa invaliditetom koji to ni jednog trenutka ne sme prikriti. Kako sam samog sebe osakatio onog trenutka kada sam posle druge godine studija zalupio vrata Filoloskog fakulteta i rekao- gud baj faks, onda pre nego što pronadjem START, drugima želim da dam do znanja da ako ikad stignem do CILJA, sigurno ga neću pretrčati, već ću se do njega dovući.
 Razlog lutanja, ali ne i zalutalosti, pronalazim u ličnoj borbi protiv površnosti,  rastresenosti i ukorenjenoj nesposobnosti za bilo kakav vid duže usredsredjenosti. Pronalazim ga u onom stanju svesti koje bi se po mnogima temeljilo na pogrešno usmerenoj pažnji i uzaludno utrošenoj energiji. Za mene je to bilo i biće dogovor sa samim sobom uoći trke u kojoj se vreme umesto štopericom meri rečima. Onom istom mernom jedinicom kojom se ponose oni koje su izujedali dogadjaji pa se memoarima odupiru vlastitoj skrhanosti. Za razliku od njih koji su reči pretvoril u deo štita ne bi li trošni materijal lakše odoleo udarcima vremena, ja kao da rečima još uvek tražim sebe u sebi. Reč je za mene merna jedinica, ali ona dodje i kao pasma, to jest onaj lek koji se posipa na bolno mesto. Obrazovni hendikep i osakaćenost u vidu neposedovanja fakultetske diplome omogucava mi da na putu do CILJA lakše podnosim ruganje književnih ekologa i ćistunaca pisane reči. Baš,zbog takvih kojima je u mojoj trci dodeljena uloga vetra koji  bi li me lupao po prsima, ponekad zažalim što nisam rodjen u nekakvoj nedodjiji. Jer da sam kojim slučajem došao na svet u nekakvoj seoskoj zabitosti onaj ukorenjeni paganski gen koji nedozvoljava lutanje već se striktno pridržava zdrave seoske filozofije i prostodušnosti, verovatno bi me zaštitio od svih onih prljavština koje donosi stalna potreba za javnim dokazivanjem i pokazivanjem pred masama. U utrkivanju sa sa životom i pokušaji da se domognem CILJA ostavljen sam na milost i nemilost rečima koje treba da izmere, a po potrebi i odmere sve one zaostatke prouzrokovane dugotrajnim sanjarenjem i bespotrebnim samopametovanjem čiji se koren nalazi u provincijskom genu začaurenom negde na granici njive i asfalta. To je onaj nagon koji te lukavo primorava da budeš ono sto nisi. Nudi ti raznorazne čarolije i neumorno opija sve do onog trenutka dok neispostavi račun tako da uslugu i lukavu ljubaznost počneš otplaćivati samoćom i uvidjanjem da se život polako pretvorio u životarenje. Upadaš u kandže onog stanja svesti na koje novokomponovani šumadijski domaćini, slavari i biznismeni školovani po zatvorskim paviljonima  ili defektnim odeljenjima gledaju kao na tudju sramotu ili nesrećnu sudbinu. Za razliku od njh koji se ne opterećuju zato što će kad tad morati da otplate sitna i krupna zadovoljstva kojima ih je djavo potkupio, ja sam ipak odlučio da se pokorim interpunkcijskim lukavstvima i sa mukom koju sam prvo sebi upakovao pa onda natovario, po ko zna koji put pokušam da možda smisao pronadjem u besmislu. Sada kad u Srbiji više nije ravno jeresu ili možda kolaboraciji citirati nekoga sa one strane Save, pod olakšanim okolnostima traženja sebe u sebi i smisla u besmislu, bestidno se poklanjam rečima Igora Mandića iz njegovog razgolićavanja u čudesnom putovanju kroz bolnu iskrenost nazvanu ’’Sebi pod kožu ’’:
-’’Tako, kad misliš da te uhvatila nekakva bolest stoljeća, da ti duša pati bez ikakva shvatljiva razloga, onda je najbolje potrudit se da se dobro pokenjas. Kad se tijelo liši suvišna opterećenja , duša odjednom propjeva, sve je blistavije i jednostavnije". U ovoj savetodavnoj instrukciji pronalazim taktički potez u preskakanju svih onih prepreka koje je neophodno savladati ne bi li se u trci sa životom ublažio unapred dodeljen inferiorni položaj. Zahvaljujući tom mandićevskom oslobadjanju suvišnog opterečenja i u težnji da duša propeva, u pisanju i trci čija je merna jedinica REČ , kao da pronalazim bekstvo od svih onih zardjalih malogradjanskih fraza medju kojima posebno mesto zauzima ona čuvena koja glasi - Hvataj poslednji voz. U toj dobronamernoj, ali uvek ironičnoj poruci izgovorenoj od onih koji bi najradije da te gledaju dok trčiš za vozom jer je to jedan od elemenata na kojima se nadgradjuje njihova trivijalnost, ja se hvatam za voz koji više nikuda ne saobraća.To je onaj voz koji se pre stotinak godina zaustavio na pedeset i cetvrtom kilometru od Beograda prema Nišu i više se nije pomerio. Iz njega su izašli, a da toga možda nisu ni bili svestni, suživotnici Sanstefanskog mira i Berlinskog kongresa, ali možda i vršnjaci Ota fan Bizmarka . Ne verujem da je iko od njh lupao glavu zbog toga što je Rusija bila ponižena i zadovoljeni interesi Britanije i Austrougarske. Važno je bilo da se pruga našla novoj mapi Evrope. Za namere lukavog pruskog državnika koji je osnovao Nemačko carstvo nije bilo previše mesta u pričama ondašnjih Petrovića, Milojevića, Radosavljevića, Obradovića, Stanića i ko zna kojih sve još, jer je najbitnije bilo u novosagradjenoj baraci Urosa Predića iz Selo Mladenovca nabiti glavu u tanjir sa čorbastim pasuljem. Zahvaljujući tom vozu i šumadijskoj proždrljivosti, ali i nenormalnoj potrebi za sto većim količinama soka od š ljiva, od jedne obične barake nastala je mehana "Kosmaj".
Kao i svaka prostitutka koja i dan danas pored štajge znalački podilazi pod kožu i zavodi ne mareći previše zato što po nekada i zaudara, tako je i ta bludnica omamila mnogobrojne znatiželjnike. U njeno sladostrašće najpre su upali plugari iz Užica, Mileta i Radosav Parezanovič. a onda su se redjali Petar Stankić, ćurčija iz Selo Mladenovca, njegov imanjak Spasić berberin iz Azanje, pa raznorazne abadadžije, opančari, stolari, kolari, čuveni bozadžija čiča Drecko, dodjos iz Makedonije... Nije bludnici odoleo ni Naum Anastasijević iz Kruševa koji je u znak zahvalnosti za pruženu ljubav sagradio prvi mlin zvani ’’cincarski ’’i ostao  tu pored nje ne bi li se istovremeno i sladio i patio.
 Od voza zaustavljenog za sva vremena i lokomotive koja je davno prestala da brekće, istorija je znalački napravila zamku u koju su decenijama upadali i mudriji od mene. Ono -Hvataj poslednji voz... bilo je kao vodilja svima onima što su se kao na privesku naredjali na tandrkalima Naumovog mlina. Na postojanje pedesetk kuća i nekoliko zanatskih i trgovačkh radnji , najverovatnije u trenucima razbribrige koja ga je odvajala od pomisli na sve ono što u dvorskoj postelji nudi Draga Mašin, naseo je i kralj Aleksandar Obrenović.Potpisivanjem ukaza o proglašavanjem naselja varošicom, poslednji iz kraljevske dinastije Obrenoviča preduhirtio je puščana zrna oficira zaverenika i mastiljavim štemplirom zaustavljenom vozu omogućio da zauvek ostane varoški. Zahvaljujući njemu koji je zbog nerotkije i bludnice u  majskoj noći zauvek Obrenovićima zatvorio vrata Srbije, na katastarskim spisima, komunalnim i telefonskim uplatnicama i dan danas stoji napisano, neretko i u zagradu gurnuto- MLADENOVAC VAROŠ. Ako ni zbog čega drugog, ono bar zbog tog VAROŠ i voza za koji se jos uvek držim, poslednji kralj iz dinastije Obrenovića za mene nikada neće biti ćoravko i za njega neće važiti ni jedna podrugljivost koju su mu zbog slabog vida i kratkovidosti u medjusobnim došaptavanjima nadenuli oni koji su mu i presudili. Njemu ugasniku kuće Obrenovića koji se topio i istopio izmedju kukova žene koja je u dvor ušla kao sirota udovica prepuna patnje i nesrećnih ljubavi, a iz njega izneta kao mrtva kraljica , ne dugujem samo ja zahvalnost, već svi oni koji su najedanput počeli da glume uzvišenost ponosni zato što su i zvanično postali varosani.

Dragan Gula Nikolic
2 avg 2013

Zvaka u "Sportskom zurnalu"

 27 jul 2013

Zvaka u mladenovackom "Pecatu"

27 jul 2013

ŽVAKA

Napisi nesto po ugledu na one tvoje “zvake”koje si objavljivao u mladenovackom “Pecatu” - napisa mi nedavno u poruci Mioljub Uzelac,hronicar ove nase varosi, koja je jos uvek tu gde je i bila.Zna Uzelac da je teze bilo pisati onda kad je tekstove slagao vlasnik nedeljnika Zoran Kostic i kad sam posle “zvakanja”morao i na informativne razgovore, nego danas kad su redovi demokrata puni bivsih julovaca a naprednjacki strepe od kumasinovog povratka iz seveningenske zatvorske jedinice.Iako osecam da nisam pri sutu a i aut izbacujem kilavo,eto resih da prihvatim trening varijantu jer I onako nemam vece apetite od ucesca u opstinskoj ligi.Pomislih –dovoljno sam ovih godina zabio autogolova pa mozda zahvaljujuci tastaturi i uspem da se upisem u strelce ali i na drugoj strani terena.Kako stvari stoje, pisati nije neka nauka, jer zahvaljujuci fejsbuku, ako je suditi po statusima svaki drugi ulogovani je zagnjurio u spisateljsku hiperprodukciju tako da je i potencijalni dobitnik “Ninove nagrade” za roman godine.
Eto,bas zahvaljujuci jednom od danasnjih komentara na drustvenoj mrezi odlucio sam da odmotam zvaku i da taj gorki ukus podelim sa prijateljima.Za ispljuvak je najzasuzniji onaj kojeg bi stavio na top listu lokalnog dzukelisanja.Priuceni konobor koji se transformisao u televizijskog kamermana a proslavio time sto je sa interneta skinuo dokumentarni film i obmanuo lokalnu javnost kako je dobitnik nagrade na
medjunarodnom festivalu u Danskoj a da sam slucaj bude i sa nusicevskim primesama govori podatak da je zahvaljujuci partijskoj pripadnosti dobio prostor u jutarnjem programu Kopernikus televizije ,cije je urednike morao telefonom da poziva pravi reditelj filma i uverava u svoje stvaralastvo.Radi se o onom istom koji je u lokalnoj televiziji imao koristi od necije stvarne ljubavi prema poslu pa mozda i otuda konstatacija Spilberga od posluzavnika da poznaje ljude koji vole da rade dzabe.Mozda je mislio i na malu mladenovacku sportsku enciklopediju Milosava B.Vlajica kojem je kao honorarni saradnik te iste medijske kuce naplatio pedeset evra ne bi li snimio utakmicu a ta ista utakmica bila prikazana na televiziji na kojoj su u to vreme radili i jedan drugi.Eto,Vlaja je iz ljubavi platio da gledaoci RTVM vide utakmicu koju je komentarisao a nasa “televizijska mudrica”je to naplatila i od Javnog preduzeca za informisanje i od onog s kojim se nasla pored fudbalskog terena.
Gorka je ova zvaka…


Dragan Gula Nikolic
27 jul 2013 

Zvaka-Klikerasi

Broj onih s kojima sam saradjivao u redakciji lokalne televizije nije mali.Ciframa ne baratam bas najbolje ali to ne znci da zaborav kreira moje stanje svesti u momentima dok blogujem ili “zvacem”.Jedan od onih koji mi se zacaurio u secanju i ovih dana izvuruje na povrsinu jeste Stevan Trubarac,momak koji u  nekadsnje dopisnistvo Studija B iz Mladenovca dodje da “pece” zanat kamermana.To sto sam bas Stevu stavio u fokus secanja iako je on poput Surde iz “Vruceg vetra”promenio silne poslove tako da je onaj  kamermanski samo jedan u nizu nije slucajno, jer je bas on imao priliku da se istakne u necemu sto je nepostojece, kao sto se danas isticu oni koji sprovode   vredjanje zdravog razuma onima koji se u Mladenovcu bave sportom.Kad kazem sport,tu mislim na klubove koji imaju svoje lige,jedinstvene saveze,ucestvuju na domacim i inostranim takmicenjima.E, tako je Steva dobio zadatak ni manje ni vise nego od mene da snima prvenstvo koje nema ni ligu.ni savez a ni takmicare.

Kako je Steva znao sam da se ponudi ne bi li otisao na snimanje nije me iznenadilo njegovo postavljeno pitanje:

-Imas li nesto da se snima za DUM(Dnevno informativna emisijaDanas u Mladenovcu)?

-Imam.Popodne se odrzava prvenstvo u klikerima-odgovorim strogo ozbiljan

-Pa,to do sad nismo pratili.Gde se odrzava?

Videh da Stevu vise muci sto dogadjaj nije bio zastupljen na programu nego da li uopste takvo prvenstvo i postoji.

-U pet pocinje na starom igralistu kod crkve,ali budi neki minut ranije i snimi sto vise kadrova-potrudio sam se da delujem sto uverljiviji a rekao bih i da svoju izjednacim sa njegovom ozbiljnoscu.

Istog dana ali u vecernjim satima stigao je telefonski poziv iz redakcije.

-Do malo pre sam cekao ali se niko nije pojavio.Izgleda da su odlozili….

-Ma,nisam ti javio da se pokvario bager a i rovokopac nije u funkciji, tako da za danas

nije probusena rupa-uzdrzim se da se nenasmejem ali osecam da ce slusalica da izleti iz ruke.

-Znaci odlozilili?

Nisam stigao da izustim lazni odgovor jer me je Steva preduhitrio svojom novom zeljom za odlaskom na nepostojeci dogadjaj:-Nema veze snimacemo sledeci put…

Cini mi se da je konacno doslo vreme tog Stevinog “sledeceg puta” odnosno klikerasa.

Igra u kojoj je najbitnije iz rupe pogoditi kliker protivnickog igraca nikad se nece naci u porodici olimpijskih sportova ali  su zato danas na ceni  klikerasi prljavih prstiju.

To su oni koji su nanisanili pre nego sto su stigli do rupe i uporno nastavljaju partiju izbegavajuci pobednicko postolje.Koliko god ga izbegavali ,ono na kojem se smenjuju sampioni po kategorijama docekace ih kad tad i to izglancano u Bacvanskoj ulici.

Ako se kojim slucajem ukaze prilika da izvestavam sa “ceremonije dodele priznanja” jedino ce mi biti zao sto klikerase nece snimati Steva koji je davno promenio zanimanje.Za razliku od fudbalera koji govore da je utakmica bila teska i uvek na pocetku razgovora izgovaraju ono-Pa…klikerasi imaju svoj nacin opisivanja dogadjaja i uvek ce reci:SVE JE TO BILA IGRA POSLE KOJE JE OSTALA RUPA!

 

Dragan Gula Nikolic

30 Jul 2013