Mladenovacko licemerje

           Fejsbukacenje me sve vise podseca na vremena kad se u kaficima cirkalo na crtu.Cim se ulogujem to je kao da sam se uhvatio za bravu ugostiteljskog lokala u kojem tacno znam ko sedi za kojim stolom a ko rukavam glanca sank.Prisutna je cak i doza gordosti u momentu pojavljivanja jer valjda nista nije toliko bitno kao osecaj zapazenosti.Oni kafe posetioci koji su bili grupisani kako u desnom tako i levom zadimljenom cosku ili ovi fejsbukacki koji su se nacickali sa obe strane ekrana bilo u ravni ili po vertikali imaju istu potrebu kao i svi oni koji su nekad stubovima mladenovacke pijacete ceskali ledja.Korziranje glavnom carsijskom ulicom zamenjeno je kafenisanjima i probudjenom zeljom za ispijanjem sto vecih kolicina soka od jecma da bi se danas sve to pretvorilo u tastatursku borbu kojom se na sve moguce nacine pokusava ocuvanje nekada stecene drustvene pozicije ali i u juris kojim se dzinovskim koracima bezi iz anonimnosti.
            Iako sam misljenja da nisam izneverio nicija ocekivanja jer sam ubedjen da pripadam onima od kojih nikada niko nista nije ni ocekivao i dalje posle svakog vodjenja ljubavi sa bromazepanom pokusavam da se isteglim i smireno iz razvalina kako milosevicevskog tako i dosovskog sistema izvucem na povrsinu sve lesinare ali i crkotine ne bi li se podkosmajski vazduh konacno oslobodio abnormalne koncetracije otrova.Eto,ponovo upadam u jezicku varku i zbog necega sto bi se mozda moglo okarakterisati kao dodvoravanje, pojavu ne zovem pravim imenom vec je oblikujem da bi odglumeo pristojnost.
           Delim misljenje onih koji govore da u sredini prepunoj lopova ne treba na drustvenim mrezama previse drzati do morfologije .Pokradenima i izigranima nije do gramtickih zakonitosti odnosno do deklinacije i konjugacije vec je neophodno sto vise govoriti o smradu koji bije iza svakog mladenovackog ugla.Kako je doslo vreme da budemo zaokupljeni smradom jer je to ne samo lokalna vec sveopsta drustvena pojava onda mi kao prva asocijacija na pamet dolaze Karamazovi i opis kojim je Dostojevski progovorio o trulezi duse i to usred manastira Pitam se ali jos uvek ne dobijam odgovor-Ako je monah Zosima koji je propovedao ljubav i postenje tako snazno zaudarao kako li ce onda onog dana kad se bude raspadao zasmredti olos koji je opustosio moju varos? Zahvaljujuci Dostojevskom i karamazovstini naucio sam na primeru svetog starca da raspadanja nisu postedjeni ni oni koji su buducnost coveka videli u bratstvu izgradjenom na veri u Boga i Hristovom ucenju ali mi jos niko nije objasnio koliki je vek trajanja pljackasa koji opstaju tako sto mrvicama hrane sitne intrigrante i kupuju ljubav radnim mestima ili upravnim odborima u javnim preduzecima.Slova su mi se na tastaturi izlizala od spominjanja raznoraznih domacina i dokazivanja da u politiku niko ne ulazi da bi dobio izgubljene bitke svojih prethodnika vec da bi pokupio sto se pokupiti moze. 
           Da je fejsbukacenje poprimilo elemente kafanskog licemerja i poltronstva najbolji pokazatelj su oni sa kojima delis isti cosak razmenjujuci misljenja i to na njihovo insistiranje da bi se kasnije uverio u dvolicnost jer su poput kafanske ture poslali nekoliko lajkova bas onima koje su u elektronskom dosaptavanju izlepili slajmaricom.Ne,to nisu anonimni i lazni koji zauzimaju posebno ali znacajno mesto vec oni koji uzivaju u svojim transformacijama i nadaju se da bi u bliskoj buducnosti mogli biti nagradjeni tako sto bi potencijalnim jahacima na opstinsku kasu i kvadratne metre mogli biti na usluzi a njihova obaveza bi se ogledala u drzanju toalet papira dok izabrani voljom naroda ili mozda receno jezikom savremene politicke terminologije-prekomponovani bude vrsio nuzdu.
            Kad je rec o onim laznim fejsbukacima, oni se ponasaju kao oprezno gradsko pseto.Umiljavanjem se izbore za prijateljsku naklonost iako mu ne znas ni pedigre ni odakle stize a onda kad ga dobro nahranis okrece ledja i odlazi u nepoznato.To su one fejsbukacke dzukele koje se hrane informacijama i uzivaju u laznim prijatelstvima,one koje glume kucu iako je u pitanju pseto.Kako je fejsbukacko prijateljstvo pitanje slobodne volje a borba za bolje sutra moje varosi stvar istrajnosti onda me ni lavez sa tastature ne moze poremetiti.Zahvaljujuci naucenom u godinama kad ponos Srbije nisu predstavljali svinjarski trgovci ili kojekakvi brasnari i garaznom zvuku na koji sam se primao kao vecina provincijalaca koja je zakoracila na stepenik Studentskog kultrnog centra ili provela bar jednu noc na Akademiji u Rajicevoj ,prema lavezu i pretnjama se odnosim tako sto proverim da nisam slucajno zaboravio stihove iz pesme” Kreni prema meni” kojom su Cane i Anton obelezili mozda i najbolji period u postojanju Partibrejkersa: “Mozes da lajes,mozes da rezis,mozes da ostanes,a mozes i da bezis. Bez duse si niko,bez duse si nista,kupujes, prodajes,oduzimas i dodajes.” 
          Posle provere pogledam da li je Mladenovac i dalje tamo gde je nekad bio,da li je na curulama blato ili se mozda salonke sijaju pa iz pomente pesme dodam i ono KRENI…

Dragan Gula Nikolić
   

Bezimeni

          Danima nisam udarao po tastaturi jer sam doziveo paralizu prstiju onog trenutka kad sam ugledao da je na drustvenoj mrezi osvanula fotografija iz davne proslosti jednog od mladenovackih prevaranata.Vizuelni prizor u meni je izazvao nedostatak daha i poremecaj pokreta ali ne i kontrolu misli.Kako sam osetljiv na skorojevicku demagogiju i znam da zivim u sredini u kojoj pismeni i nepismeni nisu jedni te isti jer u vecini slucajeva pismeni sluze kod nepismenih onda mi je bilo i normalno nepridavati prevelik znacaj tome sto se kratkonogi iz Trsica prevrce u grobu.Ali to sto se lopine samoreklamiraju kao humanitarci i ljudi od vizije koji ce doneti bolje sutra Srbiji i izmrcvarenim gradjanima Mladenovca samo je podstaklo haoticnost u konglomeratu mojih misli.Rekao sam sebi:Jebe se njemu i za licnu nepismenost i za moj literarni izliv zuci sve dok moze da jase na grbaci sumadijskog seljaka i robova koji su pljunuli na svoju fakultetsku diplomu ne bi li licnim prezivljavanjem od jednog brda cvaraka napravili lokalnu ikonu. Vlasnici “uspesnih firmi” ciji clanovi uze porodice primaju platu iz drzavne kase a prodaju muda za bubrege tako sto nam drze slovo i to na drustvenoj mrezi o nesposobnima koji sede u opstinskoj upravi, samo demonstriraju svoju pohlepu i zelju da u potpunosti zagospodare sredinom u kojoj je lakse narkomana skinuti sa gudre nego nezaposlenog sa sluzbe za nacionalno zaposljavanje.
           Evo, mene poslednja i toliko hvaljena akcija nazvana “grom” koja je za cilj imala suzbijanje narkomanije uopste nije “zakacila” iako sam osvedoceni smrkadzija kao i vecina mojih sugradjana.Mi smo navuceni na besparicu tako da svaki dan “vucemo crtu” a da cudo bude po nas vece cak su nam i dileri na slobodi.To su oni koji su od gradjana Mladenovca napravili zavisnike i uzivaju u njihovim tripovima i izdrzljivosti .
          Ne samo da smo dozvolili lokalnim gedzama da nas ponizavaju nego smo bagru i uvezli.Poltikanti su iskoristili priliku da skupe poene u zajednickoj akciji onemogucavanja pretvaranja kasarne u Maloj Vrbici u azilantski centar ali ne i da podele sudbinu sa radnicima” Keramike” koje je olos iz Bugarske gurnuo u tunel iz kojeg se svetlost nenazire.Po svemu sudeci solidarnost sa radnicima koji cetrnaest meseci nisu primili platu ne zavredjuje medijski publicitet pa zasto bi neko mitingovao i postavljao barikade na mladenovackom nadvoznjaku? 
          Oligarhija koja je unistila Mladenovac, na prethodnim izborima dobila je konkurenciju u novokomponovanom fazsizmu koji nije prosao iako je ulogu Gebelsa dobio pridruzeni clan porodice poznatog fakturasa i sticung majstora, odnosno jednog od onih koji su kopali raku “Keramike”. Televizijska kampanja nije dala zeljeni rezultat tako da je utrosen novac za kupovinu jedinog medija sa lokalnoim frekvencijom vrlo brzo izvucen po dobro uvezbanoj fakturaskoj metodi ali boelsna zelja da se pored svega postane i politicko mudo dovela je do cvrsto stegnute olovcice kojom je stavljen potpis za smenu aktuelnog predsednika opstine. 
          Gledajuci nedavno prilog TV Aldazire napravljen u Maloj Vrbici,u kojem jedan od zabrinutih mestana na pitanje odgovori pitanjem:Da li bi ste vase zensko dete smeli da pustite da tu ide peske do skole i nazad? Odmah mi je glavom prostrujala misao a kako to da se niko u drzavi lopvluka nije zapitao:Da li bi smeli da pustite vase zensko dete da radi tamo gde umisljeni nerast stoji na debelom novcaniku i svakog trenutka spreman je da zaskoci kao svaki vepar? 

           Ocigledno dozvolili smo da o nasim zivotma odlucuju moralne spodobe,kvalifikovani poltroni i dobro upakovani ljudski otpad natopljen parfemom ne bi li kojim slucajem na povrsinu ispario smrad koji nose u dubini duse.To su oni cija imena nisu vredna isticanja pa zato u ovom blogovanju paznju sam poklonio bezimenima.U pitanju je smece koje treba na vreme pocistiti jer cemo za napravljenu deponiju sami snositi krivicu.
Dragan Gula Nikolic.

 

Mladenovacka prividjenja

         U mojoj ulici nekad se igralo nekoliko seva i basketa dnevno.To sto smo se delili na Grobare i Cigane nije bila nikakva novina ali ipak podela na zutace i belace u velikoj meri nas je razlikovala od drugih delova Mladenovca.Boja zgrade u kojoj smo stanovali bila je nase obelezje,predstavljala je timsku registraciju ili ulaznicu za deo utabane njive koja se i danas nalazi pored zgrade mladenovackog dispanzera.Na toj njivi gradili smo medjukomsijski rivalitet ali i po prvi put u zivotu suocavali se sa znacajem pripadnosti.Bili smo ponosni sto smo deo neceg pa makar i onog sto se nazivalo zutacem ili belacem jer je to bio dokaz da da nismo od onih kojima je pripisivano preskakanje lastisa i za koje nije bilo mesta u ratobornom loptanju.
        U podrumskim prostorijama koje su nazivane vesernicama ali u kojima niko nije susio ves jer su valjda nasi matorci terasu shvatali kao izlozbeni prostor na kojoj je trebalo pokazati gacice i bruseve,osmisljavala se taktika za svaku utakmicu i posebno stavljao akcenat na odbrambena zaduzenja.Igrati u odbrani je podrazumevalo uzimanje obaveze na sebe koga ces cuvati i cija ces na terenu biti verna senka..U tim prostorijama u kojima su se kovali turnirski planovi,odigrala bi se i po koja zuca posle koje bi rame danima trnilo a iz dobro zadlanjene usne skoljke sustanje je stvaralo osecaj nelagodnosti.
           -Uvo mi bunari-govorio sam samom sebi.Nije mi padalo na pamet da se bilo kome zalim i opisujem da mi je u culu sluha kao u buretu vrele vode na cijoj se povrsini mehuri odbijaju jedan od drugog isto onako kao kad se cukaju klikeri staklenci.To sto sam bio zadlanjen smatrao sam privelegijom ali danas u samoanalizama bacenih godina cini mi se da je to bio kontrolni zadatak koji je zivot svrstao u plan i program ne bi li se stecenim znanjem lakse ukljucio u nadolazeca gradiva. Tako su sve moje jednacine sa jednom ili vise nepoznatih vukle koren iz podrumskih prostorija smestenih u nekadasnjoj Koste Racinoj i sa njive zabodene u sred varosi.
        Za razliku od danasnjih turnira koji predstavljaju kolokvijum za buduce profesionalne grebatore,oni koje smo mi organizovali bili su nasi i niciji vise.Bilo da se radilo o sevi ili basketu ,nama koji smo na njivu iz podruma istrcavali kao zecevi ,nije bila potrebna pomoc kancelarijskih pacova koji su zahvaljujuci mesanju lepka i plakatiranju varosi postali stranacki kondomi.To su one gumice koje najcesce pri snosaju koriste politicki profiteri ne bi li se zastititili u medjupartijskom kurvaluku.Pozicija i opozicija odavno uzivaju u grupnjaku pa je zato svima postala jedna od najdrazih poza koja se zove-BORBA PROTIV NARKOMANIJE.Cim pozele da zajasu ili su vec zajahali,kofadzije odnosno plakatasi izrastaju u borce protiv narkomanije ,organizatore turnira li mozda koncerata koji ce zadati smrtonosni udarac onima koji su davno rezervisali kartu za imaginarno putovanje na krilima halucinogenih supstanci.
          Na srecu svih nas koji smo na njivi gulili kolena i ponosno pokazivali skorene kraste bilo je to vreme koje nije poznavalo politicke narko dusebriznike pa samim tim niko nam nije ni mogao uskratiti tripove.Meni se pricinjavalo da stojim na golu Zvezde u crnoj pamucnoj majici, istoj onakvoj kakvu je na sebi imao pokojni Olja Petrovic kad je u utakmici cetvrtfinala Kupa Pobednika Kupova u penal seriji zaustavio udarac cuvenog Santiljane. Eliminaciju Reala u Beogradu i sliku sa crno belog telivizora proizvedenog u Elektronskoj industriji Nis urezao sam u secanja za sva vremena pa mi se mozda zato i pricinjavalo da me saigraci na njivi nose na ramenima kao Zvezdini igraci Ogjena Olju Petrovica.Moj kec na ledjima bio je ispisan tako sto sam ga zalepio belom selotejp trakom a nekako sam se najvise pribojavao da mu ne pridodam dvojku jer je broj 12 bio namenjen rezervnim golmanima.Kako o rezervnima niko nije pricao vec samo o glavnima tako sam i ja kasnije u svako doba dana ili noci znao da je Zvezdin kec Aleksandar Stojanovic,Partizanov Petar Borota,Hajdukov Ivan Budimcevic,Dinamov Zelimir Stincic,Radnickog iz Nisa Dragan Pantelic,na golu Vojvodine je bio Ratko Svilar,Osijeka Ratomir Dujkovic,mostarskog Veleza Enver Maric,Rijeke Radojko Avramovic, Buducnosti Momcilo Vujacic,za Trepcu je branio Mutibaric,mrezu Ofk Beograda je cuvao Zdravko Bukarica a tuzlanske Slobode cudesni parader Ranko Cakic.Golmana Hajduka Ivana Katalinica pamtio sam vise po brkovima nego paradama ali sam se zato lozio na let medju stativama Sarajlije Slobodana Janjusa.
           Danas kada su se vremena mladenovackog ulcnog loptanja u kojima do izrazaja nisu dolazile socijalne razlike pretvorila u hronike detinjstva i rasprodaje uspomena i kada se za svaku izrecenu istinu istice kandidatura za zvanje budale , onda sve vise na znacaju dobija izreka starih Latin koja kaze-“Sta hoces drugi da precute,prvo precuti sam” Lokalni borci protiv narkomanije sa izrazenim organizacionim sposobnostima koji su se u vreme predizborne kampanje nabildovali zahvaljujuci nosenju kofa i mesanju lepka zaboravili su samo jedno a to je da svaki narkoman i diler imaju svoje ime i prezime.
         Kako sam ja u svojim tripovima video golmanske parade a oni ocigledno funkcije, opstinske fotelje i posao u javnom preduzecu onda je sasvim sigurno da zivimo u varosi prepunoj prividjana.

Dragan Gula Nikolic.