Iznad mladenovačkog fudbalskog ambisa

Fudbalska igra u Mladenovcu oduvek je imala svoju cenu. Iako  ne postoje pouzdani podaci ko je doneo prvu loptu u podkosmajsku varoš, u istorijskim spisima može se pronaći informacija da je mladenovačka omladina prvi put potrčala za njom 1919 godine zahvaljujući lekaru Živoradu Bati Marinkoviću (1904-1965) koji je loptu doneo iz Praga gde je studirao medicinu. Samo godinu dana kasnije, gledanje u njeno kotrljanje moralo je da se plati. U leto 1920 godine MSK (Mladenovački sport klub) ugostio je na igralištu „Sajmište“ ekipu PSK (Palanački sport klub) a svi oni koji su želeli da gledaju komšijski fudbalski duel bili su obavezi da kupe kartu po ceni od jednog odnosno dva dinara. Za dinar se plaćalo sedenje i gledanje utakmice sa klupe dok su organizatori prvog fudbalskog meča u Mladenovcu procenili da je komfornije posmatranje sa stolica koje su donete iz okolnih kuća tako je cena „udobnosti“ iznosila dva dinara.

Nigde nije ostao zabeležen rezultat prve fudbalske utakmice koja je odigrana u Mladenovcu, ali ono što ne ide u prilog onima koji i dan danas tvrdoglavo zastupaju mišljenje kako bi boje mladenovačkih klubova u ligaškom takmienju isključivo trebalo da brane igrači koji su ponikli u Mladenovcu a ne „stranci“, govori podatak da je mladenovački fudbalski klub na prvoj utakmici imao u svojim redovima „pojačanje sa strane“ jer je na golu protiv PSK-a stajao neki pekarski šegrt koji je u varoš stigao iz Kruševca. Kao po nekakvom čudnom karmičkom procesu, jedan drugi Kruševljanin,Velibor Krstić pet decenija kasnije briljirao je na golu OFK Mladenovca i bio jedan od najzaslužnijih za istorijski uspeh tima sa Seltersa koji je 29. novembra 1962 u finalu Kupa Srbije savladao čačanski Borac rezultatom 4-3.

Ipak, prvu zvaničnu utakmicu koja je pedantno datirana današnji OFK Mladenovac pod prvim imenom  SK Vojvoda Janko Katić odigrao je 20 jula 1924 protiv Jasenice iz Smederevske Palanke  i slavio rezultatom 3-1. Danšnji klub sa Seltersa tokom osamdeset i tri godine postojanja u dva navrata je menjao ime. Odmah po završetku Drugog svetskog rata na skupštini kluba koja je održana 28.oktobra 1945 godine doneta je odluka da se klub preimenuje u  FK Jedinstvo pod kojim se takmičio sve do avgusta 1946 kad je usledila fuzija sa lokalnim Metalcem koji je nastao zahvaljujući mladenovačkom privrednom razvoju i  entuzijastima iz posleratnog vojnog preduzeća „Petar Drapšin“. Jedinstvo i Metalac su se takmičili u Posavsko- podunavskom i Beogradskom potsavezu sve do avgusta 1962 kad je usledila fuzija i klub zvanično poneo današnje ime - OFK Mladenovac. Dugo je bila javna tajna da je naredba o fuziji stigla „sa vrha“, da je mladenovačko iz dva u jedan imalo političku pozadinu i da se od nje nije mnogo dobilo. Danas se sa sigurnošću može reći da je Gradski komitet odlučivao je o mladenovačkom fudbalu i spajanju dva lokalna kluba kao i to da je pola veka kasnije OFK Mladenovac ostao prepušten na milost ili nemilost predsednicima opštine ili članovima opštinsko veća koji su mu davali i uzimali da bi se danas našao na najnižim granama od postojanja i da je pred gašenjem.

Klub sa Seltersa neprekidni sunovrat doživljava od 2013 godine kad je ispao iz Prve lige Srbije i spustio se do najnižeg ranga – opštinske lige u kojoj se nikada nije takmičio od svog osnivanja. U drugom po redu srpskom fudbalskom takmičenju OFK Mladenovac bio je zastupljen sedam sezona i to 2003, 2005-2008. и 2011-2013 da bi se danas nalazio na spisku klubova Prve  Beogradske lige a njegovo učešće u novoj takmičarskoj sezoni je još uvek pod velikim upitnikom.

Nameće se pitanje – Ko se to igra istorijom kluba? Ima li rešenja da se prevazidju  dugogodišnje fudbalske nesuglasice? Činjenica je da se godinama za takmičenje kluba izdvajao veliki novac iz  opštinskog budžeta ali isto tako javna je  tajna  ili mnoge pecka jezik  ako izuste da je opština  takodje izdvajala i milonska sredstva  za sportske klubove u kojima roditelji decenijama plaćaju takmičenje, putne troškove , članarinu ... OFK Mladenovac je za razliku od tih klubova isplaćivao plate i obezbedjivao prevoz za sedam selekcija, izmirivao troškove vode i struje.

Danas kad klub možda odbrojava poslednje dane mnogi će krivicu svaliti na nekadašnjeg predsednika opštine Branislava Jovanovića za vreme čijeg mandata se trošio najveći novac ali isto tako malo ko će spomenuti i da je prethodni predsednik GO Mladenovac Dejan Čokić gurnuo klub u ruke Novice Profe Todorovića i ponudio mu svesrdnu pomoć koja je izostala kad je bilo najpotrebnije. Todorović koji je bio na čelu kluba u vreme najvećeg uspeha u istoriji mladenovačkog fudbala kad je osvojeno treće mesto  u Drugoj ligi a na Seltersu se svake druge nedelje okupljalo od tri do pet hiljada gledalaca  do pre nekoliko meseci držao je klub na "veštačkom disanju” uz napomenu da je izdvajao svoj novac i izmirivao nasledjene dugove. Po nezvaničnim informacijama klub je trenutno u blokadi oko dva miliona dinara i reč je o dugu  koji je nastao u periodu rukovodstva koje upravljalo klubom doTodorovićevog drugog povratka u leto 2012 godine.

Dok druge sredine poput Ivanjice, Lučana, Surdulice, Bačke Palanke  i drugih manjih gradova od Mladenovca profitiraju od fudbala jer svake druge nedelje zahvaljujući odigravanju utakmica  i gostovanjima navijačkih grupa tamo u trgovinskim radnjama i kafićima raste pazar ovde su u modi rekreativne zabave. Ali, ništa čudno za sredinu koja ima Pozorišni festival a nema svoje pozorište, ima stret bol a nema košarkaški klub , ima fudbalske turnire u malom fudbalu a  nema klub malog fudbala ili ima kukuruzligaše kad je u pitanju najbitnija sporedna stvar na svetu.

Ostaje da vidimo kakvu će odluku doneti skupština kluba koji je trenutno bez rukovodstva, stručnog štaba, igrača i naravno bez infrastrukture. Možda u bliskoj budućnosti i bude infrastrukture ali ne  grača i publike.

Ko igra za raju i zanemaruje taktiku...

Mladenovački tmurni fejsbuk primitivizam

 Društvena mreža koja pre svega za cilj ima ukrupnjavanje i prosleđivanje informacija putem savremene telkomunikacione tehnologije i bez koje je postalo nezamislivo bilo koje poslovanje i informisanje u službi medija gotovo da se u Mladenovcu pretvorila u hladni rat i pitanje je trenutka kad će se zli duhovi otelotvoriti u ostrašćenu jedinku ili nekakav partijaški vod koji će primeniti fizičku silu.

 Fejsbuk grupa „Za bolji Mladenovac“ koja je nastala u trenutku kad je načinjen privatizacioni masakr nad Radio televizijom Mladenovac što je dovelo do gašenja lokalnog radija posle 46 godina postojanja i televizije koja je emitovala program sa manjim prekidima skoro osamnaest godina (politička zatvaranja) prerasla je u „glasilo“ čije plasirane  informacije svakodnevno stižu do blizu sedam hiljada korisnika interneta i to uglavnom Mladenovčana koji su članovi pomenute grupe.

Neretko od onih koji su do radnog mesta došli isključivo zahvaljujući  stranačkoj pripadnosti ili koji su pogodili stranu u stranci što je u srpskom unutarstranačju postalo i te kako bitno može se čuti kako njih ne interesuju informacije i komentari sa ove grupe jer su tobože zauzeti radnim obavezama, a da vreme na fejsbuku i mladenovačkom rekla-kazala provode neradnici, neostvareni, iskompleksirani ili politički isfrustrirani Mladenovčani. 

Međutim istina govori nešto drugo. Ta opskurna patrijaška družina upija svako slovo, doduše pismenost mnogima od njih nije jača strana da bi svima bila pripisana i interpunkcijska analiza, ali zato na svaki post jurišaju kao pasionirani čitaoci na najnovije hitove beletristike. Posebno vode računa o tome ko je kome šta lajkovao nadajući se da će cinkarenjem postati „ljudi od poverenja“iako je problem u tome što mnogi od njih  ni sami ne znaju kome će se podvući jer  u Mladenovcu čitavu deceniju na delu je politička prostitucija. Uslovljavanje, nametanje mišljenja, nemogućnost samostalnog odlučivanja, poslušnost i ucenjivanje radnim mestom odnosno produženje ugovora o povremenim i privremenim poslovima stvorilo je najpodliju čitalačku publiku fejsbuk grupe „Za bolji Mladenovac“.

Bilo je tu u početku svega i svačega. Grupa je  poslužila za otvorene pretnje, zalaženje u intimu, pisalo se o ljubavnicama, vanbračnoj deci , neki su čak preskakali i šiblje ne bi li fotografisali kuću bivšeg opštinskog funkcionera, pala je i po koja kletva, jurilo se bezglavo ne bi li se otkrilo gde je skrivena škoda koja je u vlasništvu „Keramike“, čitali smo i komentare o „naprednjačkim kurvama“ ili narkomanima koji pomažu“ finansiranje“ opozicije... Pokušavalo se i sa preotimanjem grupe jer mnogi su bili svesni činjenice da bi preuzimanjem uloge administratora varoš mogla biti u šaci pojedinaca ili grupe sa odredjenim  interesima. Mnogi su grupu napuštali i vraćali joj se , pisali u njoj sa lažnih profila, a pojedini lokalni političari koji nisu njeni članovi u nju su zavirivali preko fb naloga supruge ili ljubavnice tako da su im lokalna dešavanja uvek bila na oku.

Grupa je mnogima poslužila i za lično samoreklamerstvo. Zahvaljujući okršajima koji su se na njoj vodili izrodili su se i politički pokreti odnosno grupe gradjana, a neki su botovanje naplatili  radnim mestom. Mladenovac je tako postao i nalik virtuelnoj Siriji u kojoj se često i ne zna ko sve ratuje protiv koga, ko je sa kim u koaliciji ili u tajnom dogovoru. Samo za razliku od Sirije gde padaju bombe na ovoj grupi padale su uvrede.

Onog trenutka kad su administratori u desnom gornjem uglu stranice objavili pravilnik ponašanja  onda su u Mladenovcu počele da niču nove grupe a neke su postale poznate po najvulgarnijim komentarima koje plasiraju fejsbukački lažnjaci.

 Poslednje skupštinsko zasedanje opštinskog parlamenta na kojem je bilo reči o nesavesnom poslovanju bivšeg rukovodstva DIPA, zatim saopštenje lokalnog  SNS koje je isključivo usmereno na šefa odbornicke grupe“ Beli Samo Jako“ ili najnoviji komentari koji su osvanuli na grupi povodom  bačenih sedam milona dinara  nameću pitanje – Hoćemo li ikada doživeti taj BOLJI MLADENOVAC ili će on samo biti naziv jedne fejsbuk grupe?

Dragan Nikolić

Gorak ukus odbojkaškog slavlja

Pobedom od 3-0 nad Timokom u poslednjem 22. kolu Prve B lige Srbije odbojkaši Mladenovca zvanično su obezbedili plasman u viši stepen  takmičenja  iako su put u Savezni rang trasirali jos prošle nedelje  savladavši u Novom Sadu istoimenog ligaša čime su otklonili sve sumnje kad je u u pitanju drugi putnik za viši stepen  takmičenja s obzirom da je kruševački  Napredak 037 „prvi prošao kroz cillj“.

Da uspeh mladenovačkih odbojkaša nije samo pitanje sporta već  i morala, kao i da izjave pojedinih igrača po zavrsetku utakmice  ne proističu iz ličnog nezadovoljstva, na najbolji način moglo se videti onog trenutka kad su nakon osvojenog pobedničkog poena svi do jednog obukli  majice sa natpisom - Mi smo naše uradili a sada Vi...

Ako je po „slovu pravopisa“  onda poznato je da u poslovnoj i službenoj prepisci uobičajeno je pisanje velikim slovom Vi, Vaš i Vama za obraćanje jednoj osobi dok se obraćanje većem broju lica, ustanovi i slično vi i vaš  piše malim slovom. Zbog oblačenja majice sa natpisom koji se završava sa tri tačke i obraćanja velikim početnom slovom postavlja se pitanje – Ko je mister X ? U slučaju da je napravljen pravopisni propust onda i nije potrebno preveliko mudrovanje da je pitanje namenjeno onima koji su u gradskoj opštini Mladenovac zaduženi za donošenje odluka o finansiranju sportskih klubova.

Plasman odbojkaša Mladenovca u Prvu ligu Srbije,majica sa natpisom koj ima za cilj traženje odgovora od pojedinca ili grupe ljudi koja se na odgovornim mestima nalze samo zahvaljujući stranačkoj pripadnosti, dugogodišnji maćehinski odnos prema sportu koji za razliku od nekih drugih ne opstaje zahvaljujući „reketiranju“ rodtelja koji su primorani da pored toga što plaćaju treninge svoje dece isto to rade i za takmičarske nastupe iako im godinama niko nije izdao ni jedan račun posle uručivanja novca trenerima na ruke, takodje silno slivanje budžetskih sredstava ali ne na namenski račun tih istih klubova klubova traži dublju analizu i sudar sa istinom oči u oči.

Kad je reč o odbojci i upućenom pitanju, onda svakako treba istaći i to da bi se u danima koji slede u najneugodnijoj situaciji mogao naći predsednik opštine Vladan Glišić. Poznato je da je prvi čovek opštine nekadašnji prvotimac odbojkaškog kluba i da je pre četiri godine u ulozi većnika dok je Sportski Centar mesecima bio u mraku zbog isključenja električne energije preuzeo ulogu poslednjeg Mohikanca u spasavanju da se klub ne ugasi jer su ti isti prvotimci koji su ostvarili plasman u Prvu ligu bili primorani da se iz vikenda u vikend sele iz jednog u drugi grad poput nomada i odigravaju utakmice bez trenžnog procesa. Glišić je bio posrednik i kad je reč o kupovini novih dresova koje je finansirala mlekara „Granice“,priskočio je i nekoliko puta u pomoć kad je reč o obezbedjivanju prevoza za gostovanja koja se nisu merila mlaom kilometražom a onda je usledilo njegovo „podizanje ručne“. Sav teret ligaškog takmičenja svalio se na prvotimce i njihove roditelje kao i par prijatelja kljuba(opet su u pitanju roditeljska posredovanja) ne bi li sezona privela kraju i da čudo bude veće u konkurenciji dvanaest klubova osvojeno je drugo mesto kojim je obezbedjen plasman u drugom po značaju srpskom odbojkaškom takmičenju. Aktuelni predsednik opštine nije prisvajao pobede mladenovačkih odbojkaša, o njima je govorio teška srca u neformalnim razgovorima sa novinarima, nije zbog sportskog uspeha potrčao ni pred kameru zakonskih ali ni divljih ili samozvanih medija koji gotovo da su profesiju srozali na najniže grane od vremena kad je u mladenovačkoj štampariji otisnuto prvo slovo i pojavile se prve  lokalne novine pa do svih elektonskih glasila u gradu pod Kosmajem.  Poučen iskustvom da su dosadašnje mladenovačke koalicije izmedju ostalog opstajale ucenama fudbalskih lobija i da su se za fudbal i karate proteklih godina izdvojile ogromne svote novca od čijeg  iznosa da se nisu pitale interesne grupe mogao je da nikne stadion po propisima UEFA ili sala namenjena za borilačke sportove koji bi se na lokalu finansirali transparentno onako kako nalaže i zakon o medijskom sufinansiranju, Vladan Glišić je izbegao mogućnost da mu neko pripiše političko favorizovanje sporta u kojem je proveo dugi niz godina. Hteo to neko da prizna ili ne , njegova pomoć je u ovom trenutku potrebna odbojkašima Mladenovca ne bi li klub koji nedri talente i isključivo se oslanja na svoju školu stao na zdrave noge a samim tim krenulo se u osmišljavanje strategije koja bi za cilj imala dugoročni plan u stvaranju evropskog odbojkaškog kluba u Mladenovcu.

Za razliku od fudbala u kojem se novcem poreskih obveznika finansirala" legija stranaca" ili košarke u kojoj su se za postavu koja će istrčati na parket uvek više pitali roditelji prvotimaca nego treneri, odbojkaški klub ima najzdravije temelje koje je oduvek potresala isključivo besparica.

„ Gvoždje se kuje dok je vruće“- glasi poznata fraza koja ukazuje na to da priliku treba iskoristiti dok je ona što pre moguća jer u suprotnom može biti propuštena i za njom će patiti samo istinski zaljubljenici. Cinjenica je da OK Mladenovac ima sjajan igrački potencijal koji se temelji isključivo na sopstvenoj školi a to je dovoljan razlog da se u što kraćem vremenu sastanu predstavnici kluba i odgovorni za sport iz gradske opštine Mladenovac i naprave dalje smernice kluba koji ne čini samo seniorski sastav već i mladje selekcije kako u muškoj tako i ženskoj konkurenciji.

Dragan Nikolić  

Mladenovački tastaturski mazohizam

         Za mene pisanje ima ejakulatorno svojstvo. Prolazeći razne faze  pražnjenja  što znači i one koje su propraćene disfunkcijom odnosno preranom tastaturskom ejakulacijom pokušao sam da se samodisciplinujem i obuzdam nadražaje. Znajući da su kreatori aktuelnog življenja izbrisali pravila predigre, a igru sveli na mazohizam  tako da većina uživa u bolu i opuštanje doživljava kad se duša i telo zasite udaraca onda sam odlučio da se prepustim bičevanju lokalnih mazohista sa dugogodišnjim iskustvom. Kako smo svi skloni raznim vidovima eksperimentisanja jer to pothranjuje duh i budi maštu  onda sam  svesno dozvolio da me udaraju oni koje već godinama istovremeno i jebu i šibaju. Kad oni  mogu da se ponose svakom modricom na sebi  zašto se onda i ja ne bih oprobao u trpljenju udaraca? Ako sam pustio da boli to ne znači da cu onima koji su odavno posejali seme  nepoverenja i  koji  su navikli da šetaju modrice i šminkaju laž jer je to jedan od neizbežnih delova njihove  perverzne igre dozvoliti da mi zatvore usta i zabrane da govorim i pišem ono što mislim.
           Tu,  gde sam se rodio, odrastao,uspešno i neuspešno školovao, tu  gde gde mi je pun kurac onih koji bi dali srce za  Kosovo, a da dupe ne pomere sa stolice, tu gde je prepuno lažnih vojnika ili  ratnika koji su  kasarne videli samo u prolazu jer  im raznorazni deformiteti nisu dozvoljavali odsluženje vojnog roka pa samim tim Papovku nikad municijom nisu  napunili , tu gde mlogradjanska i  provincijska inspiracija  više ne stanuje u kafanama i berbernicama nego u javnim preduzećima medju uvredjenima i povredjenima i tu gde se u fejsbukačenju pronalazi lek za  nekadašnja odrastanja pored štala .obora ili  u šupama dotrajalog i odbačenog nameštaja , tu  sam gde  su mi jezički čistunci i novokomponovani fejsbukački lingvistički eksperti premerili udaljenost  svake tačke i zareza jer  su u interpunkciji pronašli fetiš koji pobudjuje njihovo samozadovoljavanje…E, tu  sam  se zacementirao i nadam se da ću  biti  sve do onog  trenutka dok ne postanem deo dnevnice radnika odeljenja pogrebnih usluga  mladenovačkog Javnog komunalnog preduzeća.. Moju nadu jedino bi mogli da  unište neki Titanik, Konkordija ili možda neki ludak čiji je idol “Lufthazin” kopilot  Andreas Lubric. Ako se ja pitam onda rajkovačko groblje .
            Udarce nisam brojao. Rekoh., ako pripadam životno neostvarenima onda moje nije da brojim već da trpim. U fejsbukačku perverziju svim silama pokušavaju da me uvuku oni koji osećaj zadovoljstva doživljavaju tako što najašu tasaturu,  a masku sa lica skidaju u momentima  povišenog uzbudjena i  kad osete da su se naboli kao do balčaka. Društvenu mrežu proglašavaju plodnim tlom gluposti  onda kad  ne  osete lično zadovoljstvo, pomisle na strah od ugroženosti ili  otkucaje bioloških. partijskih ili unutarstranačkih časovnika. Oni se ne mire se sa tim što svima nama jednom mora da otkuca.
             Ko nije navikao na poraze teško da će  naučiti da podnosi niske udarce. Meni je odavno sasvim sve jedno da li je gore ili  je dole ali onima koji zadaju udarce osećanja su pomešana  jer fesbukački inovatori još uvek nisu otkrili mernu jedinicu bola i instalirali aplikaciju koja oslikava do koje je  mere neko izložen povredama.
            Kao što svaki bokser samovoljno ulazi ring  tako i fejsbukač  svesno izlaže sebe udarcima i ne može uvek  da predvidi gde će ga sve nišaniti raznorazni lokalni nezasiti tastaturski mazohisti  Mi , koji pripadamo  onima, koje su proglasili minijaturnima , neostvarenima, nesposobnima za roditeljstvo ili  koje nazvaju političkim perezervativima  ni jednog trenutka nismo pobegli od  udaraca. Ponudili smo se i dozvolili smo užitak svima onima koji svršavaju  tek onda  kad im se ništa ne ponudi. Znamo da oni tad  počinju za tastaturom da  stenju i vrište,  ali  i da pljuckanje pretvaraju u pljuvanje.  Kako izražavanje osećanja ima jasan fiziološki efekat koji dovodi do redukovanja nivoa stresa onda smatram i humanim delom kad svesno pristanem da me  lokalci  najašu. Zbog te humanosti ceo život ću biti zahvalan onoj jadnici koja mi je kao petnaestogodišnjaku u mračnom popovom dvorištu rekla : “Ovo sam ti uradila iz sažaljena..”


Dragan Gula Nikolić

Kroz mladenovačko mulje

       Ono što pisci rade svakodnevno meni je suđeno da učinim samo onog trenutka kad se zvezdana konstelacija pozicionira. Znajući da prema meni astrolozi nisu bili previše iskreni jer su izračunali da horopskopski pripadam ribama, ali mi nisu hteli reći i kojoj vrsti riba,  onda sam bio primoran da istražujem dok nisam došao do saznanja da se radi o SOMU. To su oni SOMOVI koji žive u najzagađenijim rekama i da bi opstali moraju da se hrane ostacima drugih riba.Valjda zato što se hrani truležom, taj SOM se prodaje ispod cene. Jeftiniji je od većine riba, ali je mnogo onih koji uživaju u tome dok ga slatko izjedaju.
        Glavna karakteristika osoba koje pripadaju ovom horopskom znaku je da živi u mulju i hrane se muljem. To je razlog što najčešće zaronim u dubinu tastature onda kad osetim da me kida ispod dijafragme ili ona nevidljiva sila počne da mi cima jabučicu. Tada kao pravi SOM počinjem da dišem na škrge, a i da pljuckam ne samo u prazno već i po sebi. One zbog kojih najčešće sedam za tastaturu nisam izvukao iz beletristike i mitologije već iz mladenovačkog mulja po kojem rijem i u kojem jedino neću završiti ako mi ne presudi neki mamac kojem nisu odolele ni mnogo pametnije ribe od onih kojima pripadam. Da se ne zaboravi-SOMOVIMA!
        Lagao sam sebe da živim u Mančesteru, ali ne onom engleskom već šumadijskom. Od kad znam za sebe, prema Selters poljani sam gledao kao prema "Old Trafordu", a drapštinsko igralište sam zamišljao kao da je reč o domu fudbalera Sitija. Govorio sam sebi- Industrijalci oni, industrijalci mi... Njima je železnica donela život, a nama je pruga ispod "Mehane" pomogla da postanemo varoš. Zahvaljujući tkanju Mančester je postao centar ostrvske industrije što je bilo dovoljno da mi kroz misli proleti "Džakara" i na desetine onih Bosanki koje su se doselile u podkosmajsku varoš i koje su sa ponosom pevale – Sedela sam za mašinom šila sam... 
Povezivala nas je još jedna nit koja me je terala da živim u ubedjenju da su Mladenovac i Mančester sudbinski vezani. Bila je to vojna industrija koja je pomogla da se uništi moćna fašistička mašinerija. Dok se u Mančesteru proizvodio bombardera "Avro Lankaster" u "Drapšinu" su se izlivali delovi kojima su opremani tenkovi. Sklapao sam oči i maštao da gledam utakmice Mladenovca i drapšinskog Radničkog , zamišljajući isti onaj huk sa tribina kao kad igraju Siti i Junajted. Mašta me je jebala ceo život i zato sam i prihvatio priču astrologa da sam riba. Ne verujem da bi me rastužilo ni da su mi saopštili o kojoj se vrsti ribe radi. Teško da bih sebe korigovao i oblikovao, a posebno ne sada kad mi se život pretvorio u fejsbukačko sećanje. Danas kad u Mladenovcu zarad opstanka poltroni ne skidaju perut sa sakoa svojim šefovima, već se takmiče u čmaruljanju kod novokomponovanih domaćinina i partijskih poslušnika meni nije ostalo ništa drugo nego da kao svaki SOM dezorijentisano plivam po mulju.
        Kao teret za sobom vučem i ljubomorno čuvam sve one godine kad Mladenovac nije poznavao socijalne razlike i kad smo se jedino delili na Grobare i Cigane. Bili su to oni dani kad je svaka ulica imala po jednu garažu iz koje se treštali zvuci pastirskog rocka i kad su dečaci maštali da su baš oni deo muzičkog sastava koji će ubrzo pomutiti slavu "Bijelog dugmeta". Nije bilo potrebno biti muzičar da bi se prepoznavala boja zvuka jer skoro da su svi bili poznavaoci pojačala "Marshall", gitare "Les Paula" ili "Fender Stratokaster", a bilo je onih koji su na daljinu pogadjali da glas pevača prolazi kroz "Šurov " mikrofon ili da palica udara po timpanima bubnjeva marke "Tama". U Mladenovcu se pevalo "Uzmi me Miko uzmi me diko " lii možda " Poslednji tramvaji prolaze..." iako nikad nije ni postojala tramvajska stanica. Radilo se o pesmama mladenovačkih grupa "Vatrostalno staklo" i "Kapetan Blef " koje su svirale na starom košarkaškom igralištu i to pred nekoliko hiljada ljudi. Bilo je to odmah uz crkveno dvorište u kojem sam za vreme svirke ova dva sastava iglom izbušio levo uho i stavio prvu mindjušu. Znam da je bolelo, ali ne kao što boli danas kad hodam ulicama u kojima više niko ne svira već samo pevuše oni koji preturaju po kontejnerima .Tako im je valjda lakše jer pesmom odradđuju gastroskopiju pripremajući želudac da prihvati novu trulež koja će biti na meniju pod vedrim mladenovačkim nebom.
           Mladenovac više ničeg nema zajedničkog što bi ga povezivalo sa Mančesterom. Fabrički dimnjaci sa kojih se slivaju kišne kapi podsećaju na krstače iznad grobova zaraslih u korov koje niko ne obilazi. Na tribinama sa kojih sam u noćnim nemirima osluškivao huk Drapšinaca, Banjaca, Dedinjaca, zutaća ili belaća što je predstavljalo obeležje zgrada u kojima smo stanovali,  mladenovačkih Grobara ili Cigana, sada se umesto navijača skupljaju špricevi jer je i džoint davno izašao iz mode. Na sceni su oni koji ne vole publuku jer pobednik se u novonastaloj igri ne odlučuje pogotkom posle kornera ili auta već je najbitnije doći u situaciju da se penal izvede partijskom knjižicom i to pod uslovom da su deo tima članovi uže i šire familije dok na klupi za rezervne igrače svoju šansu da zaigraju željno priželjkuju i brojne švalerke.
Ovo je vreme kad se utakmice dobijaju bez prisustva publike, bez sudija i sa što više izmena igrača u odbrani, ali u obavezi je i česta promena dresa.
 Nedavno me je u prepisci na društvenoj mreži jedan od Mladenovčana nazvao sramotom profesije jer mu je navodno neko rekao da sam zbog neslaganja sa sudijskom odlukom opsovao tokom snimka utakmice koju sam komentarisao za lokalnu televiziju. Iako pamtim sve stadione, svaku svlačionicu, sve hotelske sobe provedene u karantinima sa fudbalskim ekipama ili možda poljane opasane kukuruzom na kojima se takodđe loptalo, nikako nisam uspeo da se se setim da li mi se "dogodila" psovka. U ovoj novoj igri čija pravila nikad neću naučiti mozda bih i opsovao!

Dragan Nikolić Gula

Poslednji lajk

             Nisam od onih koji skrivaju da im je život promenio Amerikanac jevrejskog porekla.Da nije bilo Marka Zakerberga ,tog bledunjavog genijalca i bivšeg studenta sa Harvarda, moja noga možda nikad ne bi zakoračila ni na sopotsko groblje.Zakerberg me je upoznao sa nedavno preminulim Goranom Aćimom Slavkovićem i naučio da su moguća prijateljstva koja ne kreiraju pogledi,boja glasa ili stisak ruke vec tastaturski senzibilitet.Da postoje bolni fejsbukački oproštaji shvatio sam onog trenutka kad me je sestra pozvala telefonom i rekla:
-Da li si čuo da je umro Aćim?
-Koji Aćim?
             Upitao sam zbunjeno kao da poznajem najmanje deset osoba sa istim imenom ili nadikmom.a ne jednog jedinog koji se nalazi medju mojim facebook prijateljima.Doduše ime Aćim za mene je odavno predstavljalo asocijaciju na Ćosićeve "Korene" i knjiškog  junaka Aćima Katića iz Prerova,seljačkog sina.domaćina i radikalskog prvaka na čiju je grbaču pisac natovario deo tereta svesrpskih političkih raskola. -Ma,bre Aćim Slavković.Sad mi je rekao komšija Janić koji je policajac u Sopotu.Sigurna sam da se čovek ne šali ali pokušaj da proveriš.-U sestrinom glasu osetio sam prisustvo nepoverenja u vest koju je dobila jer sam joj prethodne večeri pročitao jednu od prepiski sa Slavkovićem koja je bila puna humora i odnosila se na Šešeljev povratak u Srbiju. Dok sam na mobilnom telefonu otkucavao slovo A kroz glavu mi je proletelo-Kako ćeš čoveku reći da si ga pozvao ne bi li se uverio da nije je umro?Stani...Reci mu da ga zoveš jer si se setio koji bi to fudbalski menadžer mogao da kupi Luku Jovića iako klinac ima važeći ugovor sa Zvezdom.Pronašao sam brzo lažni povod za telefonski poziv jer mi je prošle nedelje u fejsbukačkom kuckanju napisao da je sedeo u društvu jednog bivšeg Zvezdinog čelnika koji mu je rekao da je prodaja mladog fudbalera gotova stvar.Izraelac Pini Zahavi,tako se zove –izgovorio sam glasno kao da se nekome obraćam.Zahavi,Zahavi...ponovio sam nekoliko puta nakon upućenog poziva u iščekivanju Aćimovog glasa..Umesto da mi misli budu usmerene u proveru tačnosti dobijene informacije, u meni je proradila davno usadjena zvezdaška zanešenost koja me je pripremala za razgovor o klubu slavne prošlosti, tragikomične sadasnjosti i neizvesne budućnosti.
-Daa...Umesto Aćimovog dočekao me je nepoznat žensk glas.Imao sam utisak da je ono drugo izgovoreno slovo A najedanput progutala nekakva tišina koju sam uporedo razbio sa novonastalom zbunjenošu na taj način što sam se predstavio a onda upitao:
-Da li mogu da čujem Aćima? Glasom koji kao da se u slušalici odjednom oteo iz kandži nevidljive sile nedozvolivši da odgovor proguta jecaj, saopčtena mi je bolna istina :
-Aćim je preminuo.
           Istog trenutka sam ostao nem dok mi se pred očima stvorila Aćimova slika na fejsbuk profilu a zatim i kompjuterski monitor u čijem se donjem desnom uglu moj prijatelj osmehivao.Bio je to onaj vertikalan niz rezervisan za prijatelje na ćaskanju i gde je pored prezimena zelenom bojom stajalo ispisano MREŽA.Iako sam osetio da mi ponestaje vazduha uspeo sam brzo da zgrabim onaj ašov koji skriveno svi nosimo u dubini sebe a upotrebljavamo ga isključivo onda kad sudbina zatraži da ga zabodemo ispod dijafragme.Taj ašov prvi put sam upotrebio pre četiri godine kad su mi javili za očevu smrt a sad sam ga ponovo zgrabio ne bi li iskopao one najteže reči čiji teret razgovor pretvara u šapat i saosećanje.Iz samog sebe kao iz rova jedva sam izbacio na površinu ono što u takvim trenucima sledi:
 -Primite moje saučešće.A,Vi ste?
-Supruga.Nije bilo spasa.Srce.Sahrana je sutra u trinaest časova na sopotskom groblju..
          To SUTRA koje je izgovorila Aćimova supruga pretvorilo se u moje sinoć,juče.preključe...sve one dane i noći koje smo provodili na društvenoj mreži.U glavi sam prelistavao stranice sa naše zajedničke fejsbuk grupe ZA BOLJI MLADENOVAC i pokušavao sam da se prisetim brojnih postova zbog kojih su lokani politički mešetari u nama videli budale.Setio sam se da sam od njega zahtev za prijateljstvo dobio posle teksta u kojem sam pisao o mladenovačkoj privatizacionoj družini koja je opustošila Rado televiziju Mladenovac i da smo za vrlo kratko vreme kroz prepiske došli do zajedničkog zaključka kako mladenovački novokomponovani domaćini na skupovima ne gledaju u svoje lakovane gilje zato što uživaju u njihovom sjaju već zato što nemaju muda da pogled usmere prema svojim sugradjanima koje su slagali ili pokrali. U jednoj od poslednjih poruka napisao mi je:Ne verujem da si prešao na stranu naprednjaka pa sada zbog toga napadaš demokrate i Čokića?
          Do kasno u noć fejsbukačenjem sam pokušavao da mu objasnim kako nemam nameru da se inatim lokalnim moćnicima i da se ne radi  ni o mržnji ni o ljubomori ali isto tako da moje davanje glasa na parlamentarnim izborima nije znacilo potpisivanje trajne ljubavi i odanosti mladenovačkom predsedniku opštine po svaku cenu.Znao sam da ga je pogodilo to što je kao bivši policajac doživeo da ga po prijavi narodnog poslanika Srpske napedne stranke Milorada Cvetanovića saslušavaju nekadašnje kolega. Odgovorio sam mu da su političke stranke javna tekovina i da one nikada neće biti privatno vlasništvo ali da će u njima i kroz njih uvek profitirati neki Čokić ili Cvetanović a da će se u njih ako treba i kroz mišiju rupu uvući neki Sekulić.
          Kad je osvanulo ono SUTRA koje je izgovorila Aćimova supruga, do kapele soptskog groblja stigao sam natovaren fejsbukačkim noćima i sa svežim uspomenama jer su u instaliranom fejsbuku na mobilnom telefonu stajale Aćimove poruke i dojučerašnji lajkovi.U probudjenim čulima detalji kao da su se takmičili da zauzmu posebno mesto u mislima i osećajima pa su se nizali uplakani članovi Aćimove porodice,zaledjeni pogledi nepoznatih ljudi,upaljene sveće,uramljena slika sa Aćimovim likom,barjaci,glas sveštenika ,krstača,miris tamjana,sitna kiša ,pogrebna kolica, tupi odjek spuštenog sanduka u dubin zemlje...                   
-E,Zakerbergu jebo si mi kevu.Nisam ni slutio da će mi tvoja društvena mreža pokazati i tamnu stranu svog postojanja .-rekao sam tiho u sebi a onda bacio grumen žute zemlje koji se odbio od sanduka na kojem je stajala zalepljena umrlica sa koje se moj prijatelj osmehivao isto onako kao kad je na ćaskanju. Bilo je to moje poslednje lajkovanje Aćimu!

Dragan Gula Nikolić

KOMAD BUDALA

Znajući da u Mladenovcu još niko nije odgovarao zato što je pokrao varoš odlučio sam da u sebe unesem osećaj ponosnog lopova.Rekoh, ako niko nije najebao zato što se omrsio o opštinsku kasu onda neću ni ja ako ukradem uvod iz knjige u kojoj se autor takođe poslužio” lopovlukom” jer mi je krao deo po deo prošlosti. Znalački mi je da upotrebim lopovski žargon šanirao kako detinjstvo tako i mladost a nije imao previše milosti ni prema mojim suzama koje je takođe prisvojio. Knjigu “Fajront u Sarajevu” Nele Karajlić je započeo je rečima-”U Mladenovcu su sva čuda moguća. Te žena sa kravljim repom, te čovek magnet, te jagnje sa šest nogu, te dete koje savija čelik pogledom, te ovo ,te ono, te likovi i legende u koje može povjerovati samo dobar komad budale…”Pažnju nisam previše usmeravao na koecidenciju ili sudbinu odnosno karmu da bih tragao zašto ga je infarct roknuo bas u Mijinoj ćevapdžinici ali kad je reč o onome “da može povjerovati dobar komad budala” e,tu sam se baš zakucao.U monologu sa samim sobom jer su mi pravo na “Dijalog”(kontakt emisija Radi televizije Mladenovac) oduzeli oni zbog kojih sam i ja postao komad budala, govorio sam kao navijen: Intervjuisao si predsednika države, premijra, članove vlade, optuženika sa najdužim stažom u pritvoru Haškog suda, poziciju i opoziciju, plaćene ubice čiji su telohranitelji pre obavljenog razgovora nabijali glavu u vc šolju i kontrolisali vodokotlić ne bi li proverili da nije kojim slučajem tu sakrivena nekakva eksplozivna naprava, a danas od tebe lokalni politikantski ljigavci traže da čutiš. Zar nisi napravio glupost zato što si im verovao? Sad te muči kako da pogazis na zakletvu koju si “napravio”tragajuči za mislima iz književnih dela i koje si prilagodjavao senzibilitetu? Zar da zbog lokalnih kockara i usisivača belog praha pljunes po onoj iz “Ostrva” Meše Selimovića”? Da se odreknes reke vodilje? “Zadovoljan sam što sam proživeo vijek a nisam nikome naškodio.Ono što je meni štete naneseno, davno sam zaboravio-gubitak je lakše podnijeti nego kajanje..” Oni koji su povodljivi za ogovaračima i od prijatelja prave neprijatelje ne bi li sačuvali vlast a samim tim produžili vreme vraćanja ličnih dugova koji se mere milionima dinara u politiku sigurno nisu ušli zato što vole Mladenovac u kojem su kako reče Karajlić sva čuda moguća. Ja nisam verovao u čuda ali nisam ni pomišljao da je moguće postojanje takve kategorije alavosti koja se ogleda u proždrljivosti svega onog što su brojne generacije Mladenovcana decenijama stvarale. Pa, samo bi ludak mogao poverovati da će se OFK Mladenovac za dve godine spustiti niže za pet rangova takmicenja . Kroz devet decenija postojanja OFK Mladenovac do danas nikad se nije takmičio u opštinskoj ligi. Znam,da će mi neko reći –Jebeš fudbal u dolini gladi. Pričaš i pišeš o sahranjivanju loptanja a ne vidiš da su mladenovačka javna preduzeća pod hipotekom, da se opštinski lokali fingirano izdaju pod zakup i tako vraća usluga pojedincima koji su finansirali nečiju političku kampanju…Ne vidiš da se ovde ispisuju novi vidovi demografije jer lokalni vlastodršci bi da budu dovoljni sami sebi….Znam ja da je ceo Mladenovac zanemeo. Bestidnici su ućutal radio koji je četrdeset šest godina emitujući program delio dobro i loše sa gradjanima podkosmajske varoši, a metak u srce ispalili su i sedamnaestogodišnjoj televiziji. Kao što nisu odgovarali za sve dosadašnje krađe ubeđeni su da neće odgovarati ni za ubistvo lokalnih medija . Za nečiji utehu u mladenovačke istorijske spise i hronologije varoši sasvim sigurno će ući imena onih koji su se potrudili da uguše slobodu izražavanja i mišljenja. Biće to oni čija će se pokoljenja doveka stideti i kojima će umesto opljačkanog Mladenovca u nasledstvu ostavititi bruku i crvenilo. Kao sto je Karajlić krao od mene tako i ja kradem od njega.Ne samo da kradem već počinjem i da kopiram lokalne političke prevarante jer u krađu ulazim sa pogledom u kojem se istivremeno smenjuju nemoć i sažaljenje.To je onaj pogled karakterističan za lokalne vlastidršce dok grabe da pokupe ono što se još uvek pokupiti može. Za razliku od njih ja priznajem da sam lopov jer me je na to naterala ljubav prema fudbalu i Mladenovcu, i zato ukucavam to fudbalsko Karajlićevo-“Od tog trenutka do danas gledao sam više utakmica nego što stara Grčka ima bogova,a svaku pamtim kao da je jedina i osijećam duboko svim svojim bićem. Drugim riječima.fudbal mi jebo mater. Zbog njega sam brže ostario. Kad bih iz glave izbacio sva imena fudbalera,u njoj bi ostalo mijesta za dva fakulteta”. Mladenovac trenutno igra najtežu i najprljaviju utakmicu . Dragan Gula Nikolić