Ono što pisci rade svakodnevno meni je suđeno da učinim samo onog
trenutka kad se zvezdana konstelacija pozicionira. Znajući da prema meni
astrolozi nisu bili previše iskreni jer su izračunali da horopskopski pripadam
ribama, ali mi nisu hteli reći i kojoj vrsti riba, onda sam bio primoran da
istražujem dok nisam došao do saznanja da se radi o SOMU. To su oni SOMOVI koji
žive u najzagađenijim rekama i da bi opstali moraju da se hrane ostacima
drugih riba.Valjda zato što se hrani truležom, taj SOM se prodaje ispod
cene. Jeftiniji je od većine riba, ali je mnogo onih koji uživaju u tome dok ga
slatko izjedaju.
Glavna karakteristika osoba koje pripadaju ovom horopskom znaku je da živi u mulju i hrane se muljem. To je razlog što najčešće zaronim u dubinu tastature onda kad osetim da me kida ispod dijafragme ili ona nevidljiva sila počne da mi cima jabučicu. Tada kao pravi SOM počinjem da dišem na škrge, a i da pljuckam ne samo u prazno već i po sebi. One zbog kojih najčešće sedam za tastaturu nisam izvukao iz beletristike i mitologije već iz mladenovačkog mulja po kojem rijem i u kojem jedino neću završiti ako mi ne presudi neki mamac kojem nisu odolele ni mnogo pametnije ribe od onih kojima pripadam. Da se ne zaboravi-SOMOVIMA!
Lagao sam sebe da živim u Mančesteru, ali ne onom engleskom već šumadijskom. Od kad znam za sebe, prema Selters poljani sam gledao kao prema "Old Trafordu", a drapštinsko igralište sam zamišljao kao da je reč o domu fudbalera Sitija. Govorio sam sebi- Industrijalci oni, industrijalci mi... Njima je železnica donela život, a nama je pruga ispod "Mehane" pomogla da postanemo varoš. Zahvaljujući tkanju Mančester je postao centar ostrvske industrije što je bilo dovoljno da mi kroz misli proleti "Džakara" i na desetine onih Bosanki koje su se doselile u podkosmajsku varoš i koje su sa ponosom pevale – Sedela sam za mašinom šila sam...
Povezivala nas je još jedna nit koja me je terala da živim u ubedjenju da su Mladenovac i Mančester sudbinski vezani. Bila je to vojna industrija koja je pomogla da se uništi moćna fašistička mašinerija. Dok se u Mančesteru proizvodio bombardera "Avro Lankaster" u "Drapšinu" su se izlivali delovi kojima su opremani tenkovi. Sklapao sam oči i maštao da gledam utakmice Mladenovca i drapšinskog Radničkog , zamišljajući isti onaj huk sa tribina kao kad igraju Siti i Junajted. Mašta me je jebala ceo život i zato sam i prihvatio priču astrologa da sam riba. Ne verujem da bi me rastužilo ni da su mi saopštili o kojoj se vrsti ribe radi. Teško da bih sebe korigovao i oblikovao, a posebno ne sada kad mi se život pretvorio u fejsbukačko sećanje. Danas kad u Mladenovcu zarad opstanka poltroni ne skidaju perut sa sakoa svojim šefovima, već se takmiče u čmaruljanju kod novokomponovanih domaćinina i partijskih poslušnika meni nije ostalo ništa drugo nego da kao svaki SOM dezorijentisano plivam po mulju.
Kao teret za sobom vučem i ljubomorno čuvam sve one godine kad Mladenovac nije poznavao socijalne razlike i kad smo se jedino delili na Grobare i Cigane. Bili su to oni dani kad je svaka ulica imala po jednu garažu iz koje se treštali zvuci pastirskog rocka i kad su dečaci maštali da su baš oni deo muzičkog sastava koji će ubrzo pomutiti slavu "Bijelog dugmeta". Nije bilo potrebno biti muzičar da bi se prepoznavala boja zvuka jer skoro da su svi bili poznavaoci pojačala "Marshall", gitare "Les Paula" ili "Fender Stratokaster", a bilo je onih koji su na daljinu pogadjali da glas pevača prolazi kroz "Šurov " mikrofon ili da palica udara po timpanima bubnjeva marke "Tama". U Mladenovcu se pevalo "Uzmi me Miko uzmi me diko " lii možda " Poslednji tramvaji prolaze..." iako nikad nije ni postojala tramvajska stanica. Radilo se o pesmama mladenovačkih grupa "Vatrostalno staklo" i "Kapetan Blef " koje su svirale na starom košarkaškom igralištu i to pred nekoliko hiljada ljudi. Bilo je to odmah uz crkveno dvorište u kojem sam za vreme svirke ova dva sastava iglom izbušio levo uho i stavio prvu mindjušu. Znam da je bolelo, ali ne kao što boli danas kad hodam ulicama u kojima više niko ne svira već samo pevuše oni koji preturaju po kontejnerima .Tako im je valjda lakše jer pesmom odradđuju gastroskopiju pripremajući želudac da prihvati novu trulež koja će biti na meniju pod vedrim mladenovačkim nebom.
Mladenovac više ničeg nema zajedničkog što bi ga povezivalo sa Mančesterom. Fabrički dimnjaci sa kojih se slivaju kišne kapi podsećaju na krstače iznad grobova zaraslih u korov koje niko ne obilazi. Na tribinama sa kojih sam u noćnim nemirima osluškivao huk Drapšinaca, Banjaca, Dedinjaca, zutaća ili belaća što je predstavljalo obeležje zgrada u kojima smo stanovali, mladenovačkih Grobara ili Cigana, sada se umesto navijača skupljaju špricevi jer je i džoint davno izašao iz mode. Na sceni su oni koji ne vole publuku jer pobednik se u novonastaloj igri ne odlučuje pogotkom posle kornera ili auta već je najbitnije doći u situaciju da se penal izvede partijskom knjižicom i to pod uslovom da su deo tima članovi uže i šire familije dok na klupi za rezervne igrače svoju šansu da zaigraju željno priželjkuju i brojne švalerke.
Ovo je vreme kad se utakmice dobijaju bez prisustva publike, bez sudija i sa što više izmena igrača u odbrani, ali u obavezi je i česta promena dresa.
Nedavno me je u prepisci na društvenoj mreži jedan od Mladenovčana nazvao sramotom profesije jer mu je navodno neko rekao da sam zbog neslaganja sa sudijskom odlukom opsovao tokom snimka utakmice koju sam komentarisao za lokalnu televiziju. Iako pamtim sve stadione, svaku svlačionicu, sve hotelske sobe provedene u karantinima sa fudbalskim ekipama ili možda poljane opasane kukuruzom na kojima se takodđe loptalo, nikako nisam uspeo da se se setim da li mi se "dogodila" psovka. U ovoj novoj igri čija pravila nikad neću naučiti mozda bih i opsovao!
Glavna karakteristika osoba koje pripadaju ovom horopskom znaku je da živi u mulju i hrane se muljem. To je razlog što najčešće zaronim u dubinu tastature onda kad osetim da me kida ispod dijafragme ili ona nevidljiva sila počne da mi cima jabučicu. Tada kao pravi SOM počinjem da dišem na škrge, a i da pljuckam ne samo u prazno već i po sebi. One zbog kojih najčešće sedam za tastaturu nisam izvukao iz beletristike i mitologije već iz mladenovačkog mulja po kojem rijem i u kojem jedino neću završiti ako mi ne presudi neki mamac kojem nisu odolele ni mnogo pametnije ribe od onih kojima pripadam. Da se ne zaboravi-SOMOVIMA!
Lagao sam sebe da živim u Mančesteru, ali ne onom engleskom već šumadijskom. Od kad znam za sebe, prema Selters poljani sam gledao kao prema "Old Trafordu", a drapštinsko igralište sam zamišljao kao da je reč o domu fudbalera Sitija. Govorio sam sebi- Industrijalci oni, industrijalci mi... Njima je železnica donela život, a nama je pruga ispod "Mehane" pomogla da postanemo varoš. Zahvaljujući tkanju Mančester je postao centar ostrvske industrije što je bilo dovoljno da mi kroz misli proleti "Džakara" i na desetine onih Bosanki koje su se doselile u podkosmajsku varoš i koje su sa ponosom pevale – Sedela sam za mašinom šila sam...
Povezivala nas je još jedna nit koja me je terala da živim u ubedjenju da su Mladenovac i Mančester sudbinski vezani. Bila je to vojna industrija koja je pomogla da se uništi moćna fašistička mašinerija. Dok se u Mančesteru proizvodio bombardera "Avro Lankaster" u "Drapšinu" su se izlivali delovi kojima su opremani tenkovi. Sklapao sam oči i maštao da gledam utakmice Mladenovca i drapšinskog Radničkog , zamišljajući isti onaj huk sa tribina kao kad igraju Siti i Junajted. Mašta me je jebala ceo život i zato sam i prihvatio priču astrologa da sam riba. Ne verujem da bi me rastužilo ni da su mi saopštili o kojoj se vrsti ribe radi. Teško da bih sebe korigovao i oblikovao, a posebno ne sada kad mi se život pretvorio u fejsbukačko sećanje. Danas kad u Mladenovcu zarad opstanka poltroni ne skidaju perut sa sakoa svojim šefovima, već se takmiče u čmaruljanju kod novokomponovanih domaćinina i partijskih poslušnika meni nije ostalo ništa drugo nego da kao svaki SOM dezorijentisano plivam po mulju.
Kao teret za sobom vučem i ljubomorno čuvam sve one godine kad Mladenovac nije poznavao socijalne razlike i kad smo se jedino delili na Grobare i Cigane. Bili su to oni dani kad je svaka ulica imala po jednu garažu iz koje se treštali zvuci pastirskog rocka i kad su dečaci maštali da su baš oni deo muzičkog sastava koji će ubrzo pomutiti slavu "Bijelog dugmeta". Nije bilo potrebno biti muzičar da bi se prepoznavala boja zvuka jer skoro da su svi bili poznavaoci pojačala "Marshall", gitare "Les Paula" ili "Fender Stratokaster", a bilo je onih koji su na daljinu pogadjali da glas pevača prolazi kroz "Šurov " mikrofon ili da palica udara po timpanima bubnjeva marke "Tama". U Mladenovcu se pevalo "Uzmi me Miko uzmi me diko " lii možda " Poslednji tramvaji prolaze..." iako nikad nije ni postojala tramvajska stanica. Radilo se o pesmama mladenovačkih grupa "Vatrostalno staklo" i "Kapetan Blef " koje su svirale na starom košarkaškom igralištu i to pred nekoliko hiljada ljudi. Bilo je to odmah uz crkveno dvorište u kojem sam za vreme svirke ova dva sastava iglom izbušio levo uho i stavio prvu mindjušu. Znam da je bolelo, ali ne kao što boli danas kad hodam ulicama u kojima više niko ne svira već samo pevuše oni koji preturaju po kontejnerima .Tako im je valjda lakše jer pesmom odradđuju gastroskopiju pripremajući želudac da prihvati novu trulež koja će biti na meniju pod vedrim mladenovačkim nebom.
Mladenovac više ničeg nema zajedničkog što bi ga povezivalo sa Mančesterom. Fabrički dimnjaci sa kojih se slivaju kišne kapi podsećaju na krstače iznad grobova zaraslih u korov koje niko ne obilazi. Na tribinama sa kojih sam u noćnim nemirima osluškivao huk Drapšinaca, Banjaca, Dedinjaca, zutaća ili belaća što je predstavljalo obeležje zgrada u kojima smo stanovali, mladenovačkih Grobara ili Cigana, sada se umesto navijača skupljaju špricevi jer je i džoint davno izašao iz mode. Na sceni su oni koji ne vole publuku jer pobednik se u novonastaloj igri ne odlučuje pogotkom posle kornera ili auta već je najbitnije doći u situaciju da se penal izvede partijskom knjižicom i to pod uslovom da su deo tima članovi uže i šire familije dok na klupi za rezervne igrače svoju šansu da zaigraju željno priželjkuju i brojne švalerke.
Ovo je vreme kad se utakmice dobijaju bez prisustva publike, bez sudija i sa što više izmena igrača u odbrani, ali u obavezi je i česta promena dresa.
Nedavno me je u prepisci na društvenoj mreži jedan od Mladenovčana nazvao sramotom profesije jer mu je navodno neko rekao da sam zbog neslaganja sa sudijskom odlukom opsovao tokom snimka utakmice koju sam komentarisao za lokalnu televiziju. Iako pamtim sve stadione, svaku svlačionicu, sve hotelske sobe provedene u karantinima sa fudbalskim ekipama ili možda poljane opasane kukuruzom na kojima se takodđe loptalo, nikako nisam uspeo da se se setim da li mi se "dogodila" psovka. U ovoj novoj igri čija pravila nikad neću naučiti mozda bih i opsovao!
Dragan Nikolić Gula
