To ko nije doživeo kao da fudbalsku loptu nije ni video. Još ako mu se zbog lopte suze nikad nisu slile niz obraze onda teško da će ga bilo ko ubediti da je fudbal najbitnija sporedna stvar na svetu. Plakao sam, pa šta ? Moje su suze ostale na stadion“Komunale“ u Firenci i bio sam sastavni deo brojke od trideset osam hiljda devet stotina sedamdeset i jedan koju su u vrelom junskom danu preneli svi svetski mediji.Bio je to onaj dan kad su bogovi od lopte pravili bludnicu jer su je prvo podmetnuli pod Maradonine noge ne bi li perfidni Švajcarac Retlisberger isključio Šabanadzovića posle samo pola sata igre a onda joj u narednih devedeset minuta dozvolili da mami i pruža lažnu nadu sve dok je nisu razgolitili i postavili na kreč sa kojeg se nakon Piksijevog šuta poljubila sa prečkom pa je zatim primorala smrknutog Maradonu da je ugleda u Ivkovićevom zagrljaju, a kovrdžavog Trolja da ostavi u šoku videvši je kako liže levu stativu. E, ta kurva u koju sam bio zaljubljen i koju još uvek volim kao da je tog dana nešto došapnula Joziću i naterala ga da odustane od ljubavi sa njom, ali je zato zavela Brnovića koji je bio primoran da se spuštene glave vrati do kruga koji obeležava cenatar jer se nije nadao da će je videti u zanosu na travi sa golmanom gaučosa. Za poslednji jugoslovenski fudbalski tango bio je zadužen Hadžibegić jer mu je ta zavodnica otkinula srce kad se našla na Goikočeinim dlanovima i Argentinu odvela u polufinale Svetskog prvenstva.
Zbog toga što sto dvadeset minuta nije htela u mrežu, a onda radila šta je htela da bi na kraju postala njihov užitak a moja patnja i zato što sam satima po završetku utakmice zajedno sa svojim drugom iz Mladenovca Dejančetom Dimićem stajao uplakan na mostu Ponte Vekio gledajući u reku Arno u kojoj kao da su plivali moji snovi o polufinalu planetarnog prvenstva danas kad moje države i njenih fudbalskih vedeta nema na najvećoj fudbalskoj smotri u Brazilu ne ostaje mi ništa drugo nego da navijam za Bosnu.
Pa , za koga ću ako neću za Papeta? Kupio me sa tri postignuta gola u Bukureštu u istorijskoj pobedi Jugoslavije nad Rumunijom od 6:4, učinio je to i drugim het-trikom, onim u maksimirskoj šumi kad su Italijani doživeli fudbalsko gaženje a utakmica završena rezultatom 4:1 za Jugoslaviju i onda urezao mi se u srce za sva vremena kad je fudbal na prijateljskoj utakmici protiv Agentine koja je odigrana na beogradskoj Marakani pretvorio u poeziju. Taj novi het-trik, treći po redu u plavom dresu sa državnim grbom posedovao je sve elemente poezije jer su se zahvaljujući jednom umetniku u kopačkama smenjivale sve stilske figure od rime preko metafore do poređenja a zatim gradacije i hiperbole. Bila je to noć u kojoj je Pape mogao sve što je poželo jer na njegovim kopačkama kao da je bio ugradjen magnet i lopta se iz trenutka u trenutak lepila dok stopalo nije imalo mira kao što nije imao ni Luis Cezar Menoti gledajući kako Pape u punom trku ostavlja iza sebe jednog po jednog njegovog izabranika u jednoj od najlepših fudbalskih simultanki viđenih na topčiderskom brdu.
Ovoga puta Pape će na onoj pravoj Marakani u Rio De Žaneiru biti na klupi a ne na fudbalskoj travi, ali to ne znači da golman Romero ili potencijalni zadnji red na čelu sa Zabaletom, Demikelisom, Kampanjerom, Garajem i drugima neće strepeti od fudbalskog čudotvorca iz Zavidovića . Nisam osvetoljubiv, ali želim da Bosna Argenticima vrati bar za delić one moje tuge. Voleo bih da osete fudbalski bol zbog onih koji su u Firenci dok sam ja tugovao u isto vreme razvijali plavo-bele zastave i proslavljali novo fudbalsko putešestvije jer za razliku od mene koji sam zajedno sa Dejančetom morao nazad za Mladenovac oni su uveliko mislima bili u Napulju na San Pauliju gde ih je čekao Toto Skilaći sa družinom. Da moj muk bude veći, čak i tamo su bili miljenici sreće, ali ne i u finalu protiv Nemaca. Danas kad uoči najveće fudbalske svetkovine grickam deo po deo fudbalskog sećanja osećam i ponos jer ne doživi svako čari svetskog šampionata na delu.Kao što je neko na svetskom prvenstvu igrao tako sam i ja navijao ali do dana današnjeg još uvek nisam saznao da li za majku ili za maćehu. U Brazilu neće biti ni jedne ni druge ali zato hoće Papeta i Bosanaca. Hrvati nemojte se ljutiti ali ja bih zbog onih suza drage volje da zapevam „Oj Safete,Sajo..."
Dragan Gula Nikolić
