Zabadanje naslova

         Pokojni Slobodan Momčilović- Moča koji je više izgledom podsećao na beogradskog šibadžiju starijeg kova nego na urednika u fudbalskom sektoru “Sportskog žurnala” jednom prilikom dok sam zbunjeno uvlačio šlajfnu u pisaću mašinu žute boje marke tbm de Luxe odmerio me je a onda je imao sam utisak više nekako prekorno nego savetodavno izustio - " Prvo zabodi naslov, pa onda sve ostalo.” To, što me je držao kao na nišanu zbog tri mindjuše u levom uhu i duže kose, govorio da je nepristojno sa takvim izgledom ulaziti skoro svaki dan u Džajinu ili Cveletovu kancelariju, što me je kaznio zbog nekog samo njemu znanog razloga i gotovo sa parkinga Marakane vratio u redakciju uoči utakmice KEŠA izmedju Zvezde i drezdenskog Dinama iako me je Džajićev čovek od poverenja Voja Kis Lalatović sproveo do tunela iznad kojeg je sever već bio u plamenu, sa ovovremenske distance mogu mu oprostiti, a posebno zbog tog zabadanja naslova na koje me je uputio. Za razliku od onih, što bi Džoni Štulić rekao pametnih knjiških ljudi,  koji su ga u “Žurnalu”gledali sa strahom,   pogotovo kad bi u redakciju uleteo pijan iz kafane “Grmeč”i uz to još nervozan zbog kladoničarsko lošeg dana na Beogradskom hipodrumu, meni rodjenom provincijalcu kojem je pošlo za rukom da se uvalim u podstonarsku sobu u Dobračinoj i tako upijem sastojke dorćolskog života više je izazivalo osećaj poštovanja nego bilo koje vrste straha. Dok nisam upoznao Moču mislio sam da se tetoviraju samo cigani i kojekakvi zabelaši, da godinu provedenu u JNA na ruci imaju urezane seljačine, ali zahvaljući njemu koji je imao zvanje diplomiranog pravnika, nosio debeli zlatni lanac ispod razdrljane košulje i bio tetovažom išaran,  ali i koji je izveštavao sa nekoliko Olimpijskih igara, a izmedju ostalog o njegovoj novinarskoj bezobziirnosti ili prodornosti govori i to da je Anti Josipoviću u Los Andjelosu gurnuo u ruke jugoslovensku zastavu dok je na postolju ispod bivšeg poluteskasa banjalučke Slavije stajao čuveni Ivander Holifild kojeg je u polufinalu diskvalifikovao Gligorije Novičic jer je posle znaka “stop” udario Kevina Berija sa Novog Zelanda. O Moči koji je uvek redakcijskom stolu prilazio bilo pijan ili trezan kao da se radilo o ringu jer se u decenijskom poslu, posebno dok je bio urednik “Politike Ekspres” gotovo saživeo sa majstorima krošea, aperkata ili direkta, nije mi padalo na pamet da sudim iako je moje neslaganje sa njim uveliko uticalo na to da u životu napravim korak unazad.
 Od svog novinarskog idola Momčila Jokića koji mi je naglas čitao svoje tekstove, a ja ih po izlisku u štampu kradom isecao i gurao u fijoku jer sam se osećao suživotnikom njegovih izveštaja na putu do Zvezdine titule evropskog prvaka, dobio sam i objašnjenje koje sam nažalost kasno shvatio: Sine, Moča hoće od tebe da napravi novinara. Nervira ga što nisi drzak. Bre, ne izvestavaš  ti sa "Zaječarske gitarijade” ili “Subotičkog festivala...” Znao sam da Moma u zavijenoj formi stavlja akcenat i na moj izgled.
          Danas kad Moča više nije medju živima, a Momčilo Jokić odavno nije prvi čovek”Sportskog Žurnala”, kad živimo u vremenu u kojem izgubiti pamet i obraz nije nikakva novina već uobičajeni redosled dogajaja na putu do uspeha i moći, i sada kad mi je potpuno jasno da sam pogrešio smer onog trenutka kad sam se našao na životnom raskršću jer sam se zaputio na potpuno suprotnu stranu od one na kojoj su neki želeli da me vide ali to nisu javno pokazivali nadajući se da ću se samousmeriti i mudrim zaobilaženjem prepreka, nemam razloga da krivim bilo koga što sam tu gde sam. Slovo o novinarstvu drže mi i oni čiji se vrhunac karijere ogleda u izveštavanju sa lokalne žitno-stočne pijace i pravljenje takozvnog pijačnog barometra,  a neretko stavljaju znak jednakosti izmeju novinarstva i čitanja pozdrava i želja slušalaca u kojima izmedju ostalog i baba na izdisaju svom unuku čestita položen vozački ispit  pesmom “Motori”u izvodjenju “Divljih Jagoda”.
         Jebi ga (kažem sebi pogotovo u noćnim satima kad sećanja počnu sama da naviru) više se redjaju mrtvi nego živi iako nisam u godinama koje su primerene memoarisanju, ali za razliku od onih kojima je partijska knjižica i učešće u političkom životu jedini put do novinarskg uspeha a da ne govorim o “novinarčinama” koje će i penziju steći ali da u životu nisu napisali lični stav, usudili se na kritiku ili komentar jer im izmedju ostalog to ne dozvoljava ni njihovo jezičko siromastvo.
        Ne tako davno listajuću sportsku štampu, naleteh na izjavu , kažu maga driblinga Dragoslava Šekularca, kojeg sam imao sreću ako ne da gledam na terenu ono bar da dodirnem kao klinac dok je izlazio iz svlačionice na mojoj Selters poljani, jer je davnih osamdesetih bio trener u tadašnjem zonašu OFK Mladenovcu: “Sve sam u klubu naučio: Supu da ne srčem, da se svakodnevno tuširam, presvlačim, brijem,namirišem...Danas nije tako…danas rukovodioci prvo sebe namire…” Ova Šekijeva izjava pred očima mi je stvorila sliku iz redakcije u kojoj mene jednog provincijalca, trčkarala sa stadiona na stadion zaduženog za prikupljanje izjava, klinca kojem je bilo najbitnije to što se nalazi u vidokrugu poznath fudbalskih faca, Branko Perovanović jedan od prvih fudbalskih menadžera bivše Jugoslavije, gromada od sportskog novinara , čovek na čiju inicijativu je odigrano prvo finale fudbalskog Superkupa Evrope izmedju Ajaksa i Rendžersa koje je pripalo Holandjanima, oslovljava sa Vi, dok me onako gospodstveno u crnom smokingu i sa leptir mašnom zamolio da mu okrenem izlazni broj na telefonskom aparatu ne bi li se najpre čuo sa nekim iz redakcije nemačkog “Bildcajtunga”, a onda posle nekoliko puta izgovorenog naglas Franc…Franc….uz duži osmeh nakon spuštanja slušalice i obavljenog razgovora na nemačkom rekao kako je dogovorio susret sa svojim prijateljom Francom Bekenbauerom. Sećam se da je iz fascikle pune nekakvih papira izvadio par fotografija na kojima sam ga video u društvu Pelea, Krojfa, Bekenbauera ali i čuvenog bokserskog šampiona Mohamed Alija.
           I što bi Šeki rekao sve sam u klubu naučio….tako sam i ja novinarstvo ali i život učio od onih koji se nisu novinarski kalili u buljama nekakvih opštinskih većnika, slavu i ime pravili stranaćkom obojenošću i stolica im uoči svakog ispisanog teksta bila prepuna pundravaca, ali sa sobom iz redakcije ”Žurnala” poneo sam i ono Močino- “zabodi naslov” pa mi je zato lakše da kad blogujem da one koji se hvale kako su u Mladenovcu postavili temelje zdravog ekonomskog razvoja nazovem LOPOVIMA i odmah naslovom “MLADENOVAČKI OLOŠ” otvorim temu o kojoj diplomirani lokalni novinari radije bi da čitaju nego javno saopštavaju stavove.
 Možda zato što mi je nekad nedostajala drskost, danas kupcima mladenovačkih preduzeća, političkim preletaćima i poltrončinama, stranačkim jajarama i prevarantima visokog ranga koji željno čekaju trenutak ne bi li mi presudili, stojim kao Močini fajteri u ringu i to spuštenog garda. U živam dok na ološ jurišam kao što su to na svoje protivnike radili Puzović, Mirković, Perunović ,Šaćirović, Ristić... Za razliku od mladenovačkih lopina i prevaranata, ja ne udaram ispod pojasa, nisam sklon ni duplom dekungu već sam pristalica krošea jer na privatizacionu i političku bandu treba ići svom širinom. U ovom meču za razliku od njih čiji su sekundanti korumpirane sudije i panduri, u mojem ćošku nema nikog osim savesti. Meni u ovom meču peškir nema ko da baci u ring, ali zato njima pretnja visi inad glave posle svakog udarca. Za razliku od njih koji su do još jedne borbe došli zahvaljujući pobedama i to onim nameštenim, ja se ponosim svim svojim dosadašnjim porazima jer biti poražen ne znači biti LOPOV.

DRAGAN GULA NIKOLIĆ